Подела Библије и проблем канона:

Библија је грчка реч која у преводу значи „књиге“. У грчком језику испред ове речи стоји одређени члан „ та“ у множини, тј. значење је: „Књиге са одређеним садржајем“.

Библија представља Божије откровење људима, откровење дато са циљем да људи нађу пут ка спасењу, тј. постану способни да живе животом са Богом, тј. животом вечним и радосним, у љубави према Творцу и једни према другима, према свим Богом створеним бићима.

Тај циљ Библије, њен одређени садржај могуће је имати на уму приликом њеног изучавања, јер ће иначе бити несхватљиво зашто Библија бележи једну врсту појава, а пропушта друге, одговара на једну врсту питања, док ћути на друга за која се чини на први поглед да заслужују пажњу.

Библија је документ апсолутно савршене истине. У њој нема ни једне речи која не би одговарала савршеној Божанској Правди. Међутим, светоотачка литература, целокупна изворна црквена писменост и проповед, представљају наставак и развој Библије, сведочанством живота Истог Духа Светога, Духа Животворног, Који је говорио кроз пророке, Који говори и говориће до краја времена у Светој Христовој Цркви.

Православни хришћанин не може да се „задовољи“ Библијом као што то жели протестант. Што више хришћанин живи Библијом, тим више ће га она сама терати да се продужи: да промисли, осети, стреми да оваплоти и развије све што је у њој написано. Размишљање, осећање, оваплоћење и развој светог Божијег закона и представља живот свих Светитеља Христове Цркве, све до нама савременог о.Јована Кронштатског.

Православни хришћанин не може никада, ни у чему - ни у малом, ни у великом „ући у противречност са Библијом“, сматрати макар и једну њену реч „застарелом“, речју која је изгубила силу, тим више лажном, како желе да нас увере протестантски, а понекада и људи који себе називају православним критичарима. Критичари који су непријатељи речи Божије. „ Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи “ (Мт. 24:35). И „ лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти “ (Лк. 16:17), како је рекао Господ.

Библија је глас Духа Светога. Међутим, Божији глас се чуо и преко људских посредника и људским средствима. Зато је Библија књига која има и своју земаљску историју.

Она се није појавила у једном тренутку. Писана је од многих људи током дугог периода на неколико језика, у различитим земљама.

Библија се дели на Стари и Нови Завет. У Новом Завету је свршетак и пуноћа целокупне Божије Истине. У Старом Завету је припремно, педагошки непотпуно откривање Истине.

Људска природа је искривљена грехом, који је у њу ушао падом прародитеља и који се разрастао у даљим генерацијама бесконачним личним гресима људи. Да би припремио унакажени људски род за примање Сина Божијег и Његовог потпуног Закона био је неопходан најпажљивији, најбрижнији процес. То и чини Господ у Старом Завету.

Сама појава Старог Завета, даровање првобитног Божијег Откровења на гори Синај већ је јако значајна етапа, етапа припремљена у процесу брижљивог Божијег избора у људском роду и васпитањем изабраника (Јеврејског народа). У почетку, Бог је Мојсеју дао само први део Библије, такозвану Тору, тј. Закон који се налази у пет књига – Петокњижју.

Те књиге су Постање (1 Мојсејева), Излазак (2 Мојсејева), Левит (3 Мојсејева), Бројеви (4 Мојсејева) и Поновљени Закони (5 Мојсејева).

Током дугог времена само је Петокњижје било у потпуном смислу речи Свето Писмо, реч Божија за Старозаветну Цркву, иако су се одмах након Торе, скоро истовремено са њеним последњим редовима појавили и први редови других, из првобитног Божијег закона органски насталих књига. Књига Исуса Навина почела је да се пише у скоро истом тренутку када се завршавало писање Поновљених Закона. Књига Судија наставља књигу Исуса Навина, књиге Царстава настављају књиге Судија. Дневници допуњавају књиге Царстава, књига Јездре и Немије су наставак књига Царстава и Дневника. Књиге Руте , Јестире , Јудите и Товита осликавају поједине епизоде из историје изабраног народа. На крају, књиге Макавејске завршавају повест о историји Израиља и доводе је до прага циља, до прага Христовог доласка.

Тако настаје други део Светог Писма, иза Закона, који се назива Историјске књиге, у уском смислу речи Свештена Историја.

И у историјским књигама се сусрећу поједина песничка дела: песме, молитве, псалми, а такође и поуке (види Постање, глава 10, Излазак 15. глава, многа места Поновљених закона, Суд. 5 глава, 2 Самуилова 1 глава, стих 1-9 и даље. Товит 13 глава и тако даље). У каснија времена песме и поуке су прерасле у читаве књиге, које чине трећи део Библије – Поучне књиге (јеврејски Кетубим). У тај део се убрајају: Јов, Псалтир, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова .

На крају, дела Светих пророка, који су живели у јеврејском народу по Божијој заповести након поделе Царстава и након Вавилонског ропства чине четврти део Светих књига – књиге Пророчке (јеврејски називају Небиим). У тај део улазе књиге: пророка Исаије, Јеремије, Плач Јеремијин, Посланица Јеремијина, пророка Варуха, Језекиља, Данила и 12 „малих“ пророка, тј. Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније, Агеја, Захарије и Малахије .

Подела Библије на историјске , поучне , пророчке , и законодавне књиге је примењена и на Нови Завет, где су законодавне књиге Еванђеља, историјска књига – Дела светих апостола, учитељне књиге – Посланице светих Апостола и пророка књига – Откровење светог Јована Богослова.

Сем ове поделе често слушамо и о подели Светог Писма Старог Завета на канонске и неканонске књиге.

Да би објаснили то питање треба да се вратимо речима о томе да је у почетку само Тора – Закон тј. пет књига Мојсејевих у пуном смислу речи била Свето Писмо, Закон за Старозаветну Цркву.

Остале књиге, које су данас укључене у Библију били су за древног побожног Израиљца таквим истим наставком Закона, његовим развојем али не и његовим делом, као што су нас Православне хришћане дела Апостолских ученика, Светих отаца, Житија светих, Отачника, све до дела таквих светих писаца као што су Теофан Затворник, Јован Кронштатски, Николај Српски.

У таквом положају однос према Светим књигама у древном Израиљу сачувао се до епохе повратка из вавилонског ропства. Самарјани који су се у то време одвојили од Јудеја примају у својству Светог Писма само Петокњижје Мојсејево, иако и знају за вредност поучних књига и неких других књига Библије. Усвојивши ово, ми ћемо јасно схватити како се јавило питање о канону Старозаветне Цркве, тј. питање о томе које од књига имају толико висок ауторитет да би се поставила поред Синајског закона, а које не. Јер су и за нас нека дела црквених писаца у већој мери ауторитетна, док су друга у мањој. То је посебно тачно у вези са каснијим писцима, светошћу мање прослављених.

Питање канона, тј. питање које се од побожних књига могу поштовати као заиста богонадахнуте и бити постављена поред Торе, занимао је Старозаветну Цркву током последњих векова пред Христово Рођење. Међутим, Старозаветна Црква није формирала канон, иако је урадила целокупан припремни рад за то. Једну од етапа припремног рада запажа 2 књига Макавеја где пише да је Немија „ основавши библиотеку сабрао књиге о Царевима и о Пророцима и о Давиду, и писма царева (персијских) о даровима (Храму) .“ (2 Мак. 2:13). Формирање канона светих књига је још у већој мери припремио избор књига за превод седамдесеторице, који је свечано-саборно извршила Старозаветна Црква.

И један и други догађај са неким правом може да се сматра формирањем канона, када би имали списак које је као свете сабрао праведни Немија или које су за превод изабрали богонадахнути преводиоци. Међутим, ми немамо тачан списак ни у једном ни у другом догађају.

Подела између признатих и непризнатих, канонских и неканонских, направила је јеврејска заједница тек након одбацивања Христа Спаситеља од стране јеврејског народа, након разарања Јерусалима, на преласку првог и другог века након Христовог Рођења, скупом јеврејских рабина на гори Јамни у Палестини. Најистакнутији међу рабинима били су рабин Акиба и Гамалил Млађи. Они су направили списак од 39 књига (које су они вештачки свели на 24 књиге, сјединивши у једно књиге Царстава, књиге Јездре и Немије и 12 књига малих пророка, по броју речи у јеврејском алфабету), који је био признат од стране јеврејске заједнице и уведен у све синагоге. Тај списак и јесте онај „канон“ у сагласности са којим се књиге Старог Завета називају канонске или неканонске.

Наравно, канон који је формирала јеврејска заједница која је одбацила Христа Спаситеља и зато престала да буде Старозаветна Црква, губи свако право на Свето Писмо које је Божије наслеђе. Такав канон не може бити обавезујући за Цркву Христову.

Тим не мање, Црква је узимала у обзир јудејски канон. Например, списак свештених књига који је донео Помесни Свети Лаодикијски сабор, састављен је очигледно под утицајем списка из Јамнија. У овај списак не улазе ни књиге Макавеја, ни Товит, Јудита, ни Премудрости Соломонове, ни трећа књигу Јездре. Међутим, ни тај списак се не подудара потпуно са списком јудејског канона, јер списак Лаодикијског сабора укључује књигу пророка Варуха, посланицу Јеремије и другу књигу Јездре, које искључује јудејски канон (у Новом Завету Лаодикијски сабор није у канон укључио Откровење св. Јована Богослова).

Међутим, у животу Цркве Лаодикијски Сабор није задобио преовладавајући значај. При одређивању Својих светих књига Црква се руководила у много већем степену 85-им Апостолским правилом и Посланицом Атанасија Великог која укључује у састав Библије Старог Завета 50 књига и Новог Завета 27 књига. На овај шири избор утицао је састав књига превода седамдесеторице. Међутим и том избору се Црква није потчинила безусловно, укључивши у свој списак и књиге које су се појавиле након превода седамдесеторице, например књиге Макавеја и књига Исуса сина Сираховог.

Чињеницу да је такозване „неканонске“ књиге Црква примила у свој живот, сведочи да се у богослужењима оне употребљавају потпуно исто као и канонске. Књига Премудрости Соломонових, која се одбацује од јудејског канона, најчитанија је књига Старог завета на богослужењима.

Друга глава књига Премудрости Соломонових толико пророчки јасно говори о Христовим страдањима као можда ни једно друго место у Старом Завету, осим пророка Исаије. Може се претпоставити да је ова околност и била разлог одбцивања ове књиге од стране рабина у Јамнију.

Христос Спаситељ у је Беседи на Гори наводи, иако и без навода, речи из књиге Товита (види Тов. 4:15 и Мт. 7:12 и Лк. 6:31; Тов. 4:16 са Лк. 14:13), из књиге Исуса, сина Сираховог (види 28:2 и Мт. 6:14 и Мк. 2:25), из књиге Премудрости Соломонових (види 3:7 са Мт. 13:43). Апостол Јован у Откровењу узима и речи и слике из књиге Товита (види Отк. 21:1, 11:24 са Тов. 13:11-18). Код апостола Павла у посланици Римљанима (1:21) и Коринћанима (1 Кор. 1:20-27; 11:7-8), Тимотеју (1 Тим. 1:15) постоје речи из књиге пророка Варуха. Код апостола Јакова има јако много заједничких израза са књигом Исуса сина Сираховог. Посланица Јеврејима светог апостола Павла и књига Премудрости Соломонових су толико блиске једна другој да су их неки умерено негативни критичари сматрали делом једног истог аутора.

Сви безбројни хорови хришћанских Мученика првих векова су се надахњивали на подвиг најсветијим примером мученика Макавеја, о којима говори друга књига Макавеја.

Митрополит Антоније Храповицки потпуно тачно одређује: „Свете књиге Старог Завета деле се на канонске које признају и хришћани и Јевреји, неканонске које признају само хришћани, а Јевреји су их изгубили“ (Хришћански православни катихизис).

Све ово несумњиво сведочи о високом ауторитету и богонадахнутости светих књига Библије, које се неправилно или, тачније, двосмислено називају неканонске.

Ми смо се подробно зауставили на том питању јер протестантизам послушно следећи јудејски канон одбацује све књиге које су одбацили и Јевреји...

У наше, испуњено саблазнима, време треба знати за једну од најосновнијих саблазни и умети да се одговори на њега.

Архиепископ Нафанаил ( Львов ). Беседы о Священном Писании и о вере и Церкви.Т.1,N.Y.1991.С. 1-8.

врх стране