Шта је Света Тајна свештенства?

Свештенство је Тајна у којој Дух Свети, преко рукополагања од стране Епископа, правилно изабраног хришћанина поставља да служи Тајне и напаса стадо Христово.

Сви верни, као изабраници Божији се називају свештенством:

„А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен...“ (1 Пет. 2:9)

Верни се називају светим свештенством јер:

„сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пет. 2:5).

Из верних је Бог поставио:

„И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, Друго пророке, треће учитеље“ (1 Кор. 12:29).

„И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље“ (Еф. 4:11).

Сви верујући могу да приносе духовне жртве, тј. да захваљују и прослављају Бога, али не могу сви да уче и проповедају:

„Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? (1 Кор. 12:29). „А како ће проповиједати ако не буду послани?“ (Рим. 10:15).

„Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени“ (Јак. 3:1).

Проповедају и уче пастири:

„Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме“ (2 Тим. 4:2)

„Ово заповиједај и учи“ (1 Тим. 4:11).

Пастири пасу стадо Христово:

„Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дела ап. 20:28).

„Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је повјерено“ (1 Пет. 5:1-2).

Постоје три степена пастирства:

Ђакони:

Дела ап. 6:1-6 – изабрано је и рукоположено седам мужева – ђакона.

„А сутрадан изиђосмо, Павле и ми који бијасмо са њим, и дођосмо у Кесарију; и ушавши у кућу Филипа јеванђелиста, који бјеше један од седам ђакона, остасмо код њега“ (Дела ап. 21:9).

„Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима...“ (Филип. 1:1).

Ђакони за побожан живот добијају виши степен, тј. свештенство:

„Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми, к оји имају тајну вјере у чистој савјести ... Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима. Јер који су добро служили, стичу себи добар степен и велику смјелост у вјери у Христу Исусу “ (1 Тим. 3:8-13).

Следећи виши степен је свештенство или презвитерство:

„И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вјероваше “ (Дела ап. 14:23).

„Из Милита пак посла у Ефес и дозва старјешине црквене “ (Дела ап. 20:17).

Изнад презвитера су – епископи:

„Павле и Тимотеј ... свима светима ... са епископима и ђаконима “ (Филип. 1:1)

Епископи су наследници апостолске власти, због чега се и називају друговима и сарадницима Апостола:

„Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита, брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе“ (Филип. 2:25).

„Што се тиче Тита , он је мој друг и сарадник међу вама“ (2 Кор. 8:23).

„...Па посласмо Тимотеја, брата нашега и служитеља Божијега и сарадника нашега у јеванђељу Христовом“ (1 Сол. 3:2)

Своју власт епископи су добили преко Апостолског рукополагања:

„Из тога разлога ти напомињем да разгоријеваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих“ (2 Тим. 1:6).

„Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе“ (1 Тим. 4:14).

Преко рукополагања поставља Сам Дух Свети:

„Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога“ (Дела ап. 20:28).

Прости хришћани (мирјани) не могу преко свог рукополагања преносити благодат Светога Духа, тим више постављати себи свештенике:

„А кад видје Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свијети, донесе им новаца, гово рећи: Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога “ (Дела ап. 8:18-21).

Протестанти нису добили власт од Апостола да себи рукополажу свештенике, зато и не могу низводити Светога Духа јер код њих нема апостолског прејемства (наследности) које се чува у Цркви Божијој.

Пуноћу своје власти Апостоли су предали својим наследницима – епископима:

„Као што те молих идући у Македонију, да останеш у Ефесу и заповједиш некима да не уче друкчије “ (1 Тим. 1:3).

„Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено ...“ (Тит. 1:5).

Само епископи могу да рукополажу свештенике:

„... и да поставиш по свима градовима старјешине, као што ти ја заповједих “ (Тит. 1:5).

„Не полажи руке ни на кога брзо “ (1 Тим. 5:22).

Туже презвитере – свештенике:

„Против презвитера не примај тужбе, осим на основу два или три свједока “ (1 Тим. 5:19).

Награђују их:

„Презвитери који су добре старјешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповиједању и учењу “ (1 Тим. 5:17).

Епископи су старији и по власти већи од свештеника:

„А ван свакога је спора да већи благосиља мањега “ (Јевр. 7:7).

Епископи имају власт у целој Цркви:

„Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15).

Пастири се називају духовним очевима, а паства децом:

„Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем “ (1 Кор. 4:14 -15).

Наставницима:

„Слушајте старјешине своје и повинујте им се “ (Јевр. 13:17, такође стих 7).

Начелник пастира је Христос:

„И кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене “ (1 Пет. 5:4).

Пастири имају право да добију награду за свој труд по примеру Христа:

„И неке жене ... М у служаху својим имањем “ (Лк. 8:2-3).

По примеру Апостола:

„Од других Цркава отех, узевши плату за служење вама, па дошавши к вама и будући у оскудици, не досадих никоме; ј ер моју оскудицу попунише браћа што дођоше из Македоније “ (2 Кор. 11:8-9).

По заповести:

„А у тој кући будите, и једите и пијте што у њих има, јер је посленик достојан плате своје; не прелазите из куће у кућу “ (Лк. 10:7).

„Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? “ (1 Кор. 9:4-7).

„А који се учи ријечи, нека дијели сва добра са оним који га учи “ (Гал. 6:6).

„Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе “ (1 Кор. 9:13-14).

Прекоревајући православне пастире за добијање плате, протестанти траже повод за своју похвалу, као што су је тражили лажни апостоли:

„Да уклоним повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као и ми. Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови “ (2 Кор. 11:12-13).

Протестанти се смућују и постављају питање: „на којој основи православне свештенике називају „оцима“, јер то противречи речима Исуса Христа (Мт. 23:8-10). Уопште, реч „отац“ је неприхватљива.

Исто тако протестанти треба да и свете апостоле уброје у људе који противрече Христу, јер у својим посланицама они често употребљавају реч „отац“:

У односу на себе (1 Кор. 4:14-15; Филип. 2:22).

У вези Авраама (Рим. 4:11, 12,16).

Израиљских предака (1 Кор. 10:11; 1 Петр. 17:18).

У односу родитеља према деци (1 Јн. 2:13; Гал. 4:2; Еф. 6:4; 1 Сол. 2:11).

Следи да сама реч „отац“ није забрањена, већ придавање одређеног смисла у коме се човеку који се назива „отац“ додељују Божанске особине Оца Небеског, тј. Бога. Заиста, много је отаца по телу, постоје и очеви духовни, а Отац Небески, Који је створио цео род људски је један.

Исто то се може рећи и за речи „учитељ“ и „наставник“, јер су сами Апостоли и њихови наследници, епископи и свештеници, били учитељи и наставници духовни (1 Кор. 12:28; Јевр. 13:7,17; Еф. 4:11): Сам Христос је Никодима назвао учитељем (Јн. 3:10).

У Јеванђељу по Матеју 23:8 се говори о једној истинитој вери коју је људима дао Небески Учитељ – Христос. Треба признати само једно учење за Христово, учење које је Бог сачувао преко апостола у Православној Цркви и одбацити учење људи које су многобројним сектама дали њихови оснивачи.

Протестанти се често, упоређујући одећу фарисеја са одеждама свештеника, позивају на Христове речи (Мт. 23:5; Лк. 20:46) да је тобож Он сам изобличавао православне мантије и остало.

Говорећи о „дугачким хаљинама“ Јевреја неопходно је знати историју њиховог појављивања.

Ресе на крају јеврејске одеће су постојале ради сећања на заповести Господње:

„Реци синовима Израиљевим и кажи им, нека ударају ресе по скутовима од хаљина својих од колена до колена, и над ресе нека мећу врпцу плаву. И имаћете ресе зато да се гледајући их опомињете свих заповести Господњих и творите их, и да се не заносите за срцем својим и за очима својим, за којима чините прељубу “ (4 Мојс. 15:38-39).

Фарисеји су, да би показали сопствену праведност, правили своје ресе већим да људи виде колико много више од других они испуњавају дела закона, због чега их је и осудио Господ Исус Христос. Једино су свештеници имали власт да читају и тумаче Закон. Цар је имао само списак:

„И Мојсије написа овај закон, и даде га свештеницима, синовима Левијевим, који ношаху ковчег завета Господњег, и свим старешинама Израиљевим... читај овај закон пред свим Израиљем да чују“ (5 Мојс. 31:9-11, 24-26)

„А кад седе на престо царства свог, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита“ (5 Мојс. 17:18).

Народ треба да се учи од свештеника:

„Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама “ (Мал. 2:7; Сир. 45:21).

Књижевници - мирјани су самовољно узели на себе да уче народ закону због чега их је Господ и осудио.

У Новом Завету, законити пастири и учитељи уче Речи Божијој:

„И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље “ (Еф. 4:11).

врх стране