Првородни грех лежи на свим људима без изузетка, значи и на деци.
„И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле“ (1 Мојс. 6:5)
„И Рече Господ у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена...“ (1 Мојс. 8:21)
„Проклет ће бити плод утробе твоје“ (5 Мојс. 28:18)
„Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.“ (Јов. 14:4)
„И како ће човек бити праведан пред Богом? И како ће чист бити рођени од жене?“ (Јов. 25:4)
„Гле, у безакоњу родих се, и у греху затрудне мати моја мном.“ (Пс. 51:7)
„Сви су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ни једног“ (Пс. 13:3)
Видимо да је грехом првог човека – грех ушао у род људски, а такође и смрт, која је прешла од Адама на цео род људски: „ ... као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рим. 5:12)
„Међу којима и ми сви живјесмо некада по жељама тијела свога, чинећи вољу тијела и помисли, и бијасмо по природи дјеца гњева као и остали“ (Еф. 2:3)
„И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу!“ (Мт. 27:25)
Зачеће деце праћено је греховним, страсним кретањем крви:
„Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1:13)
„...жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт.“ (Јак. 1:15)
Да би се очистила од првородног греха, деца треба да се роде од воде и Духа, тј. треба да се крсте:
„Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом. не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5)
Деца треба да буду крштена по праобразу: „ Свако мушко дете кад му буде осам дана да се обрезује од колена до колена... А необрезано мушко, коме се не обреже окрајак тела његовог (у осми дан), да се истреби из народа свог, јер поквари завет мој“ (1 Мојс. 17:12,14) (Само дете, наравно, није могло себе да обреже. Њега су обрезивали родитељи. Али је казна стизала дете, оно је нарушавало завет).
„У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим, п ошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих “ . (Кол. 2:11-12)
У Старом Завету обрезање се вршило и над одраслим и над децом; и у Новом Завету треба да се крсте и одрасли и деца. Тамо се обрезивао крајњи део тела ножем. У Крштењу се Духом Светим (нерукотворено обрезање) одсецају греси.
„ А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бијаху, и сви кроз море прођоше, и сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору; а ово бише примјери нама ...“ (1 Кор. 10:1-6) (Јевреји нису оставили своју децу на обали да чекају пунолетство, већ су их пренели на рукама. И у Новом Завету сви морају да се крсте:
„А ко се ко не роди водом и Духом , не може ући у Царство Божије “ (Јн. 3:5)
По обећањима:
„ Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет ... И неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: Познајте Господа; јер ће ме знати сви од малог до великог, говори Господ; јер ћу им опростити безакоња њихова, и грехе њихове нећу више помињати “ (Јер. 31:31,34)
„А Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа. Јер обећање је за вас и за дјецу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш. “ (Дела ап. 2:38-39)
У Старом Завету су деца ступала у савез са Богом кроз обрезање. У Новом они морају да ступе кроз Крштење, јер у Цркву Своју Господ зове и одрасле и децу:
„А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. “ (Мт. 19:14)
„А доношаху му и дјечицу да их се дотакне; а кад видјеше ученици, забранише им. А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. “ (Лк. 18:15-16)
Не дајући деци да се крсте, многи протестанти су налик на ученике који су бранили деци да приђу Христу. Многи протестанти имају сопствене људске побуде: они сматрају само себе достојнима да ступе у Цркву Христову. Деца по њиховом мишљењу ништа не схватају, ни у шта не верују и не могу задобити Духа Светога.
Међутим, Господ Сам учи децу, а нама је заповедао да их учимо након Крштења, сагласно Речи Божијој:
„Ево, иду дани, говори Господ, кад ... неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: Познајте Господа; јер ће ме знати сви од малог до великог “ (Јер. 31:31,34)
„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, у чећи их да држе све што сам вам заповједио “ (Мт. 28:19-20)
У броју народа без сумње морају бити и деца – не могу се прибрајати животињама, само зато што нису достигли пунолетство. И у различитим земљама узраст пунолетства се одређује на различит начин. Питање је онда ко одређује узраст када дете може да приступи Крштењу?
На јавној проповеди, каква је била апостолска, например, апостола Петра на Педесетницу морала су присуствовати и деца, по заповести:
„Трубите у трубу на Сиону, наредите пост, прогласите светковину. Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају “ (Јоил 2:15-16)
Деца имају веру, само не могу да је изразе речима:
„Та, Ти си ме извадио из утробе; Ти си ме умирио на сиси матере моје , з а Тобом пристајем од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој “ (Пс. 22:9-10)
„У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је , дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дијете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству н е беском. И који прими једно такво дијете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску. “ (Мт. 18:1-6, види Мк. 9:36)
Веру деце изражавају родитељи – сведоци: њихова вера се прима од Господа, као што је Господ примао веру при исцељењу:
Капетановог слуге – Мт. 8:6-13;
Кћери Хананејке – Мт. 15:22-28;
(васкрсења) Јаирове кћери – Мк. 5:22-42
„И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица... А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји! “ (Мк. 2:3,5)
Вера родитеља се прима и при Крштењу, као и при обрезању: „ А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бијаху, и сви кроз море прођоше, и сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору...“ (1 Кор. 10:1-6, 1 Мојс. 17:12-14)
„Вјером пријеђоше Црвено море као по суху “ (Јевр. 11:29)
Деца су достојнија од нас да добију Светог Духа и приме Царство Божије:
„Који не прими Царства Божијега као дијете, неће ући у њега “ (Мк. 10:15)
„Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој... и Јелисавета се испуни Духа Светога “ (Лк. 1:44,41)
Дете Јован је још у утроби осетио приближавање Господа и радосно заиграо. То је било посебно играње, јер се Јелисавета испунила Духа Светога.
„А кад видјеше првосвештеници и књижевници чудеса која учини, и дјецу гдје вичу у храму и говоре: Осана Сину Давидову, расрдише се. И рекоше му: Чујеш ли шта ови говоре? А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу? “ (Пс. 8:2; Мт. 21:15-16)
Значи, деца морају да се крсте јер:
а) их Сам Господ учи, а након Крштења то учење врше родитељи.
б) Они верују и њихова вера се испуњава вером родитеља.
в) Имају право на добијање Духа Светога.
г) Они морају да буду очишћени од првородног греха јер: „ неће ући у њега (Царство Христово) ништа нечисто “ (Отк. 21:27)
д) Због праобраза у Старом Завету
ђ) Због обећања
е) Због заповести: „ А ко се ко не роди водом и Духом , не мож е ући у Царство Божије “ (Јн. 3:5) („ко“, тј. сви без изузетка, одрасли и деца)
„Јер обећање је за вас и за дјецу вашу “ (Дела ап. 2:39)
Многи протестанти одбацују крштење деце на основу тога што, тобож, она не верују и као доказ тога наводе текст из Мк. 16:16: „ Који повјерује и крсти се биће спасен “. Као одговор на то треба прочитати до краја тај исти 16 стих: „ а који не вјерује биће осуђен “ и питати их: дакле, деца су осуђена? Тада ће бити јасно да се ове речи из Еванђеља односе на одрасле, а не на децу.
Позивајући се на 1 Кор. 7:14, они мисле да су деца света и без крштења. У том тексту апостол Павле пре свега не сматра сву децу светима: постоје и нечиста деца („ иначе дјеца ваша била би нечиста “). Светима се називају деца која су крштена, изабрана и која су ступила у завет са Богом (5 Мојс. 7:6), а не зато што се рађају безгрешна. Ж еља затрудњевши рађа гријех (Јак. 1:15), зато су некрштена деца и названа нечистим.
Ако би се деца рађала светима, онда се ђаво не би усељавао у њих. Ми видимо обратно:
„И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства. “ (Мк. 9:20-21)
Ако су деца света, зашто их протестанти крсте касније? До којих година су свети и одакле се на њима затим појављује грех?
Израз „јер је таквих Царство Божије“ не значи да ће деца без крштења ући у Цркву Христову, већ то да ми, одрасли, треба да будемо налик на децу својом вером и незлобивошћу; треба да се умањимо и примимо Царство Божије као што га примају деца.
Свети апостоли су не једном крстили много људи, па чак и целе породице, у којима је без сумње, било и деце. Деца боље и достојније од нас примају Христа за шта су нам и постављена као пример. Нигде није речено да се деца не смеју крштавати.
Дела ап. 2:41- Три хиљаде људи
Дела ап. 10:48 Дом Корнилија капетана
1 Кор. 1:16 – Стефанов дом
Дела ап. 16: 14-15 – Дом Лидије
Дела ап. 16:33 – Дом тамничког стражара (и сви његови)
Дела ап. 8:10,12 – Масовно крштење
Дела ап. 18:8 – Крисп са свим домом својим и многи од Коринћана врх стране
|