Суботу је Господ „осветио“ између других дана у спомен завршетка стварања света:

„И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини“ (1 Мојс.2:3)

Међутим, до давања Закона на Синају субота се није празновала: заповеђено је да се ради у све дане:

„... земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века“ (1 Мојс. 3:17)

Заповест да се празнује субота није дата у рају, већ у пустињи Син, а затим поновљена на гори Синај:

„И сишао си на гору синајску и говорио с њима с неба, и дао им судове праве и законе истините, уредбе и заповести добре. И обзнанио си им суботу своју свету, и дао им заповести и уредбе и закон преко Мојсија, слуге свог “ (Нем. 9:13-14; 2 Мојс. 19:18; 20:8)

Субота је дата само јеврејском народу као сећање на избављење из египатског ропства:

„Држи дан од одмора и светкуј га, као што ти је заповедио Господ Бог твој.“ (5 Мојс. 5:12)

„И памти да си био роб у земљи мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком крепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповедио да светкујеш дан од одмора.“ (5 Мојс. 5:15)

Субота је служила као знак завета јеврејског народа са Богом:

„А ти кажи синовима Израиљевим и реци: Али суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас од колена до колена, да знате да сам ја Господ који вас посвећујем“, (2 Мојс. 31:13), као и „ и изведох их из земље мисирске, и доведох их у пустињу. И дадох им уредбе своје, и објавих им законе своје, које ко врши, жив ће бити кроз њих. И суботе своје дадох им да су знак између мене и њих да би знали да сам ја Господ који их посвећујем ... И суботе моје светкујте да су знак између мене и вас, да знате да сам ја Господ Бог ваш “ (Јез. 20:10-12, 20)

Такође је служила и да људе који су се бавили различитим пословима примора да се макар један дан недељно ослободе робовања телу и у тај дан свецело служе Богу свом:

„Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дјела својих, као и Бог од својих. П остарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко пао по истом примјеру непокорности “ (Јевр. 4:10-11)

Важно је запамтити да реч „субота“ на јеврејском језику значи „покој“.

Древни свет је био обремењен гресима и преступима људи. Народ се показао као неспособан да се „успокоји“ за Бога чак на само један дан у недељи:

„Какво је то зло што чините те скврните суботу? “ (Нем. 13:17)

„... а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. “ (Ис. 1:13)

„Али се одврже од мене дом Израиљев у пустињи; не ходише по мојим уредбама, и законе моје одбацише, које ко врши живи кроз њих, и суботе моје грдно оскврнише; зато рекох да ћу излити гнев свој на њих у пустињи да их истребим. “ (Јез. 20:13)

„Свете ствари моје презиреш, и суботе моје скврниш. “ (Јез. 20:18)

Зато је Бог требао да поново створи и обнови пали свет:

„Јер, гле, Ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и шта је пре било неће се помињати нити ће на ум долазити “ . (Ис. 65:17)

Такво обнављање света Исус Христос је и учинио након страдања кроз Своје Васкрсење из мртвих – посредством Своје победе над тамним силама пакла.

„Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. “ (Рим. 6:3-4)

Као сећање на то, хришћани славе „нови дан“, недељу (Јевр. 4: 6-22). КАо дан одлучујуће победе живота над смрћу. (Рим. 8:38-39)

Са наступањем новозаветних дана субота је изгубила свој значај:

„Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет, не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље мисирске, јер онај завет мој они покварише, а ја им бејах муж, говори Господ. “ (Јер. 31:31-32)

Сам Господ Исус Христос је Својом часном Крвљу установио Нови Завет:

„Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива. “ (Лк. 22:20; Мт. 26:28)

„Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, к олико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме. И зато је Он посредник Новога Завјета, да послије његове смрти за искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно насљедство. “ (Јевр. 9:13-15)

Шта говори хришћанска древност о празновању недеље?

„Први дан недеље“ се већ у Апостолска времена назива „недељним даном“.

„Бијах у Духу у дан Господњи “ (Отк. 1:10)

А такође и „првим даном недеље“.

„А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб “ (Мт. 28:1)

У тај дан први хришћани су се окупљали за богослужење и причешћивали:

„А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб “ (Дела ап. 20:7, 11)

Субота је у јеврејској недељи била последњи дан (1 Мојс. 2:3). Значи да нису у суботу, већ управо у недељу, као први дан хришћанске недеље, јако волели да се окупљају верни у Апостолска времена.

Овај дан се пре свега посвећивао за добра дела, као празнични:

„А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем “ (1 Кор. 16:1-2)

Неки протестанти (адвентисти, например) позивају се на саме апостоле који, тобож, нису нарушавали захтеве закона о суботи (Лк. 23:56)

Заиста, сви хришћани нису одмах почели да славе недељу уместо суботе. У броју првих верних хришћана било је доста обраћеника из јудејства. Ти људи су у хришћански живот са собом принели љубав према старим јеврејским одлукама. Они су и подржавали суботу као празник који, тобож, не подлеже замени другим данима (2 Мојс. 31:14-15)

Управо зато Свети Апостоли као Јевреји по рођењу и васпитању у почетку такође нису нарушавали прописе о суботи.

Међутим, након силаска Духа Светог на свете Апостоле, њихов однос према суботи се оштро изменио. Ову промену у расположењу посебно јасно изразио је апостол Павле. Он је писао хришћанима из незнабожаца, који нису били расположени за јеврејске обичаје:

„Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе “ (Кол. 2:16, упореди Јер. 17:27 и Јн. 5:8-9).

Христос је рекао:

„Субота постаде човјека ради, а не човјек суботе ради. “ (Мк. 2:27)

„Јер је Син Човјечији господар и суботе “ (Мт. 12:8; Мк.2:28; Лк. 6:5)

Из речи светих Апостола можемо закључити да за нас нису обавезни не само јеврејски закони о храни, већ и о празницима, као и о суботи који се разликује од других празника.

Истинитост оваквог тумачења објашњава се речима самог апостола Павла у посланици Јеврејима. Овде седмом дану недеље – дану одмора - у који људи и тако нису ушли, апостол Павле супротставља у Новом Завету „данас“, још „један дан“, „други дан“ (Јевр. 4:4,6,7,8,9). У посланици Јеврејима апостол Павле на тај начин јасно говори о неопходности замене јеврејске суботе као празничног дана у недељи „другим даном“ – каквим за хришћане једино може бити недеља.

врх стране