Podela Biblije i problem kanona:

Biblija je grčka reč koja u prevodu znači „knjige“. U grčkom jeziku ispred ove reči stoji određeni član „ ta“ u množini, tj. značenje je: „Knjige sa određenim sadržajem“.

Biblija predstavlja Božije otkrovenje ljudima, otkrovenje dato sa ciljem da ljudi nađu put ka spasenju, tj. postanu sposobni da žive životom sa Bogom, tj. životom večnim i radosnim, u ljubavi prema Tvorcu i jedni prema drugima, prema svim Bogom stvorenim bićima.

Taj cilj Biblije, njen određeni sadržaj moguće je imati na umu prilikom njenog izučavanja, jer će inače biti neshvatljivo zašto Biblija beleži jednu vrstu pojava, a propušta druge, odgovara na jednu vrstu pitanja, dok ćuti na druga za koja se čini na prvi pogled da zaslužuju pažnju.

Biblija je dokument apsolutno savršene istine. U njoj nema ni jedne reči koja ne bi odgovarala savršenoj Božanskoj Pravdi. Međutim, svetootačka literatura, celokupna izvorna crkvena pismenost i propoved, predstavljaju nastavak i razvoj Biblije, svedočanstvom života Istog Duha Svetoga, Duha Životvornog, Koji je govorio kroz proroke, Koji govori i govoriće do kraja vremena u Svetoj Hristovoj Crkvi.

Pravoslavni hrišćanin ne može da se „zadovolji“ Biblijom kao što to želi protestant. Što više hrišćanin živi Biblijom, tim više će ga ona sama terati da se produži: da promisli, oseti, stremi da ovaploti i razvije sve što je u njoj napisano. Razmišljanje, osećanje, ovaploćenje i razvoj svetog Božijeg zakona i predstavlja život svih Svetitelja Hristove Crkve, sve do nama savremenog o.Jovana Kronštatskog.

Pravoslavni hrišćanin ne može nikada, ni u čemu - ni u malom, ni u velikom „ući u protivrečnost sa Biblijom“, smatrati makar i jednu njenu reč „zastarelom“, rečju koja je izgubila silu, tim više lažnom, kako žele da nas uvere protestantski, a ponekada i ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim kritičarima. Kritičari koji su neprijatelji reči Božije. „ Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći “ (Mt. 24:35). I „ lakše je nebu i zemlji proći negoli jednoj crtici iz Zakona propasti “ (Lk. 16:17), kako je rekao Gospod.

Biblija je glas Duha Svetoga. Međutim, Božiji glas se čuo i preko ljudskih posrednika i ljudskim sredstvima. Zato je Biblija knjiga koja ima i svoju zemaljsku istoriju.

Ona se nije pojavila u jednom trenutku. Pisana je od mnogih ljudi tokom dugog perioda na nekoliko jezika, u različitim zemljama.

Biblija se deli na Stari i Novi Zavet. U Novom Zavetu je svršetak i punoća celokupne Božije Istine. U Starom Zavetu je pripremno, pedagoški nepotpuno otkrivanje Istine.

Ljudska priroda je iskrivljena grehom, koji je u nju ušao padom praroditelja i koji se razrastao u daljim generacijama beskonačnim ličnim gresima ljudi. Da bi pripremio unakaženi ljudski rod za primanje Sina Božijeg i Njegovog potpunog Zakona bio je neophodan najpažljiviji, najbrižniji proces. To i čini Gospod u Starom Zavetu.

Sama pojava Starog Zaveta, darovanje prvobitnog Božijeg Otkrovenja na gori Sinaj već je jako značajna etapa, etapa pripremljena u procesu brižljivog Božijeg izbora u ljudskom rodu i vaspitanjem izabranika (Jevrejskog naroda). U početku, Bog je Mojseju dao samo prvi deo Biblije, takozvanu Toru, tj. Zakon koji se nalazi u pet knjiga – Petoknjižju.

Te knjige su Postanje (1 Mojsejeva), Izlazak (2 Mojsejeva), Levit (3 Mojsejeva), Brojevi (4 Mojsejeva) i Ponovljeni Zakoni (5 Mojsejeva).

Tokom dugog vremena samo je Petoknjižje bilo u potpunom smislu reči Sveto Pismo, reč Božija za Starozavetnu Crkvu, iako su se odmah nakon Tore, skoro istovremeno sa njenim poslednjim redovima pojavili i prvi redovi drugih, iz prvobitnog Božijeg zakona organski nastalih knjiga. Knjiga Isusa Navina počela je da se piše u skoro istom trenutku kada se završavalo pisanje Ponovljenih Zakona. Knjiga Sudija nastavlja knjigu Isusa Navina, knjige Carstava nastavljaju knjige Sudija. Dnevnici dopunjavaju knjige Carstava, knjiga Jezdre i Nemije su nastavak knjiga Carstava i Dnevnika. Knjige Rute , Jestire , Judite i Tovita oslikavaju pojedine epizode iz istorije izabranog naroda. Na kraju, knjige Makavejske završavaju povest o istoriji Izrailja i dovode je do praga cilja, do praga Hristovog dolaska.

Tako nastaje drugi deo Svetog Pisma, iza Zakona, koji se naziva Istorijske knjige, u uskom smislu reči Sveštena Istorija.

I u istorijskim knjigama se susreću pojedina pesnička dela: pesme, molitve, psalmi, a takođe i pouke (vidi Postanje, glava 10, Izlazak 15. glava, mnoga mesta Ponovljenih zakona, Sud. 5 glava, 2 Samuilova 1 glava, stih 1-9 i dalje. Tovit 13 glava i tako dalje). U kasnija vremena pesme i pouke su prerasle u čitave knjige, koje čine treći deo Biblije – Poučne knjige (jevrejski Ketubim). U taj deo se ubrajaju: Jov, Psaltir, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Isusa sina Sirahova .

Na kraju, dela Svetih proroka, koji su živeli u jevrejskom narodu po Božijoj zapovesti nakon podele Carstava i nakon Vavilonskog ropstva čine četvrti deo Svetih knjiga – knjige Proročke (jevrejski nazivaju Nebiim). U taj deo ulaze knjige: proroka Isaije, Jeremije, Plač Jeremijin, Poslanica Jeremijina, proroka Varuha, Jezekilja, Danila i 12 „malih“ proroka, tj. Osije, Joila, Amosa, Avdije, Jone, Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije i Malahije .

Podela Biblije na istorijske , poučne , proročke , i zakonodavne knjige je primenjena i na Novi Zavet, gde su zakonodavne knjige Evanđelja, istorijska knjiga – Dela svetih apostola, učiteljne knjige – Poslanice svetih Apostola i proroka knjiga – Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova.

Sem ove podele često slušamo i o podeli Svetog Pisma Starog Zaveta na kanonske i nekanonske knjige.

Da bi objasnili to pitanje treba da se vratimo rečima o tome da je u početku samo Tora – Zakon tj. pet knjiga Mojsejevih u punom smislu reči bila Sveto Pismo, Zakon za Starozavetnu Crkvu.

Ostale knjige, koje su danas uključene u Bibliju bili su za drevnog pobožnog Izrailjca takvim istim nastavkom Zakona, njegovim razvojem ali ne i njegovim delom, kao što su nas Pravoslavne hrišćane dela Apostolskih učenika, Svetih otaca, Žitija svetih, Otačnika, sve do dela takvih svetih pisaca kao što su Teofan Zatvornik, Jovan Kronštatski, Nikolaj Srpski.

U takvom položaju odnos prema Svetim knjigama u drevnom Izrailju sačuvao se do epohe povratka iz vavilonskog ropstva. Samarjani koji su se u to vreme odvojili od Judeja primaju u svojstvu Svetog Pisma samo Petoknjižje Mojsejevo, iako i znaju za vrednost poučnih knjiga i nekih drugih knjiga Biblije. Usvojivši ovo, mi ćemo jasno shvatiti kako se javilo pitanje o kanonu Starozavetne Crkve, tj. pitanje o tome koje od knjiga imaju toliko visok autoritet da bi se postavila pored Sinajskog zakona, a koje ne. Jer su i za nas neka dela crkvenih pisaca u većoj meri autoritetna, dok su druga u manjoj. To je posebno tačno u vezi sa kasnijim piscima, svetošću manje proslavljenih.

Pitanje kanona, tj. pitanje koje se od pobožnih knjiga mogu poštovati kao zaista bogonadahnute i biti postavljena pored Tore, zanimao je Starozavetnu Crkvu tokom poslednjih vekova pred Hristovo Rođenje. Međutim, Starozavetna Crkva nije formirala kanon, iako je uradila celokupan pripremni rad za to. Jednu od etapa pripremnog rada zapaža 2 knjiga Makaveja gde piše da je Nemija „ osnovavši biblioteku sabrao knjige o Carevima i o Prorocima i o Davidu, i pisma careva (persijskih) o darovima (Hramu) .“ (2 Mak. 2:13). Formiranje kanona svetih knjiga je još u većoj meri pripremio izbor knjiga za prevod sedamdesetorice, koji je svečano-saborno izvršila Starozavetna Crkva.

I jedan i drugi događaj sa nekim pravom može da se smatra formiranjem kanona, kada bi imali spisak koje je kao svete sabrao pravedni Nemija ili koje su za prevod izabrali bogonadahnuti prevodioci. Međutim, mi nemamo tačan spisak ni u jednom ni u drugom događaju.

Podela između priznatih i nepriznatih, kanonskih i nekanonskih, napravila je jevrejska zajednica tek nakon odbacivanja Hrista Spasitelja od strane jevrejskog naroda, nakon razaranja Jerusalima, na prelasku prvog i drugog veka nakon Hristovog Rođenja, skupom jevrejskih rabina na gori Jamni u Palestini. Najistaknutiji među rabinima bili su rabin Akiba i Gamalil Mlađi. Oni su napravili spisak od 39 knjiga (koje su oni veštački sveli na 24 knjige, sjedinivši u jedno knjige Carstava, knjige Jezdre i Nemije i 12 knjiga malih proroka, po broju reči u jevrejskom alfabetu), koji je bio priznat od strane jevrejske zajednice i uveden u sve sinagoge. Taj spisak i jeste onaj „kanon“ u saglasnosti sa kojim se knjige Starog Zaveta nazivaju kanonske ili nekanonske.

Naravno, kanon koji je formirala jevrejska zajednica koja je odbacila Hrista Spasitelja i zato prestala da bude Starozavetna Crkva, gubi svako pravo na Sveto Pismo koje je Božije nasleđe. Takav kanon ne može biti obavezujući za Crkvu Hristovu.

Tim ne manje, Crkva je uzimala u obzir judejski kanon. Naprimer, spisak sveštenih knjiga koji je doneo Pomesni Sveti Laodikijski sabor, sastavljen je očigledno pod uticajem spiska iz Jamnija. U ovaj spisak ne ulaze ni knjige Makaveja, ni Tovit, Judita, ni Premudrosti Solomonove, ni treća knjigu Jezdre. Međutim, ni taj spisak se ne podudara potpuno sa spiskom judejskog kanona, jer spisak Laodikijskog sabora uključuje knjigu proroka Varuha, poslanicu Jeremije i drugu knjigu Jezdre, koje isključuje judejski kanon (u Novom Zavetu Laodikijski sabor nije u kanon uključio Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova).

Međutim, u životu Crkve Laodikijski Sabor nije zadobio preovladavajući značaj. Pri određivanju Svojih svetih knjiga Crkva se rukovodila u mnogo većem stepenu 85-im Apostolskim pravilom i Poslanicom Atanasija Velikog koja uključuje u sastav Biblije Starog Zaveta 50 knjiga i Novog Zaveta 27 knjiga. Na ovaj širi izbor uticao je sastav knjiga prevoda sedamdesetorice. Međutim i tom izboru se Crkva nije potčinila bezuslovno, uključivši u svoj spisak i knjige koje su se pojavile nakon prevoda sedamdesetorice, naprimer knjige Makaveja i knjiga Isusa sina Sirahovog.

Činjenicu da je takozvane „nekanonske“ knjige Crkva primila u svoj život, svedoči da se u bogosluženjima one upotrebljavaju potpuno isto kao i kanonske. Knjiga Premudrosti Solomonovih, koja se odbacuje od judejskog kanona, najčitanija je knjiga Starog zaveta na bogosluženjima.

Druga glava knjiga Premudrosti Solomonovih toliko proročki jasno govori o Hristovim stradanjima kao možda ni jedno drugo mesto u Starom Zavetu, osim proroka Isaije. Može se pretpostaviti da je ova okolnost i bila razlog odbcivanja ove knjige od strane rabina u Jamniju.

Hristos Spasitelj u je Besedi na Gori navodi, iako i bez navoda, reči iz knjige Tovita (vidi Tov. 4:15 i Mt. 7:12 i Lk. 6:31; Tov. 4:16 sa Lk. 14:13), iz knjige Isusa, sina Sirahovog (vidi 28:2 i Mt. 6:14 i Mk. 2:25), iz knjige Premudrosti Solomonovih (vidi 3:7 sa Mt. 13:43). Apostol Jovan u Otkrovenju uzima i reči i slike iz knjige Tovita (vidi Otk. 21:1, 11:24 sa Tov. 13:11-18). Kod apostola Pavla u poslanici Rimljanima (1:21) i Korinćanima (1 Kor. 1:20-27; 11:7-8), Timoteju (1 Tim. 1:15) postoje reči iz knjige proroka Varuha. Kod apostola Jakova ima jako mnogo zajedničkih izraza sa knjigom Isusa sina Sirahovog. Poslanica Jevrejima svetog apostola Pavla i knjiga Premudrosti Solomonovih su toliko bliske jedna drugoj da su ih neki umereno negativni kritičari smatrali delom jednog istog autora.

Svi bezbrojni horovi hrišćanskih Mučenika prvih vekova su se nadahnjivali na podvig najsvetijim primerom mučenika Makaveja, o kojima govori druga knjiga Makaveja.

Mitropolit Antonije Hrapovicki potpuno tačno određuje: „Svete knjige Starog Zaveta dele se na kanonske koje priznaju i hrišćani i Jevreji, nekanonske koje priznaju samo hrišćani, a Jevreji su ih izgubili“ (Hrišćanski pravoslavni katihizis).

Sve ovo nesumnjivo svedoči o visokom autoritetu i bogonadahnutosti svetih knjiga Biblije, koje se nepravilno ili, tačnije, dvosmisleno nazivaju nekanonske.

Mi smo se podrobno zaustavili na tom pitanju jer protestantizam poslušno sledeći judejski kanon odbacuje sve knjige koje su odbacili i Jevreji...

U naše, ispunjeno sablaznima, vreme treba znati za jednu od najosnovnijih sablazni i umeti da se odgovori na njega.

Arhiepiskop Nafanail ( Lьvov ). Besedы o Svящennom Pisanii i o vere i Cerkvi.T.1,N.Y.1991.S. 1-8.

vrh strane