Crkva je sveta, jer je Sveta njena Glava – Gospod:

„Ime je Izbavitelju našem Gospod nad vojskama, Svetac Izrailjev“ (Is. 47:4).

„Jer ti je muž Tvorac tvoj, ime Mu je Gospod nad vojskama, i Izbavitelj ti je Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se“ (Is. 54:5).

U Crkvi večno prebiva Duh Sveti:

„I ja ću umoliti Oca. i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek“ (Jn. 14;:16).

„A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26).

Sveto je i učenje Crkve:

„Posveti ih istinom tvojom: riječ tvoja jeste istina“ (Jn. 17:27).

Svete su Tajne:

„I takvi bijaste neki; ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega“ (1 Kor. 6:11).

„Koliko li će više krv Hrista, koji Duhom vječnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savjest vašu od mrtvih djela, da bi služili Bogu živome i istinitome“ (Jevr. 9:14).

Ljudi u Crkvi postepeno ushode ka savršenstvu, iz detinjstva odrastaju u muža savršenog:

„Dok ne dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4:13).

Svetost u smislu bezgrešnosti ne odnosi se na članove Crkve:

„Jer svi mnogo griješimo. Ako neko u riječi ne griješi, taj je savršen čovjek, moćan je zauzdati i sve tijelo“ (Jak. 3:2).

„Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde. Ako rečemo da nismo sagriješili, pravimo ga lažom i riječ njegova nije u nama “ (1 Jn. 1:8-10).

„Onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema“ (1 Jn. 2:4).

Ako se članovi Crkve i nazivaju svetima, to nije u smislu da su bezgrešni, već da su izabrani i da se nalaze pod vođstvom Svete Glave Crkve – Gospoda Isusa Hrista:

„Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svom, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji“ (5 Mojs. 7:6).

„A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1 Pet.2:9).

U smislu izabranosti se svetima nazivaju: zemlja, gora i hramovi:

„A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“ (2 Mojs. 3:5).

Gora i zemlja se ne može smatrati bezgrešnim: oni su izabrani.

Grešnici svojim prisustvom ne mogu da uprljaju Crkvu i naruše njenu svetost, jer je ona sazdana od Gospoda radi spasenja grešnika:

„Nisam došao da pozovem pravednike nego grješnike na pokajanje“ (Lk. 5:32).

„Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi“ (Rim. 14:4).

Kao što u telu postoje nemoćni, bolesni i unakaženi delovi, tako i u Crkvi uvek postoje grešni ljudi. Oni su postojali i među apostolima za vreme Hristovog života:

„Onda reče jedan od učenika njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji ga namjeravaše izdati: Zašto se ovo miro ne prodade za trista dinara i ne dade siromasima? A ovo ne reče što mu bješe stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju “ (Jn. 12:4-6).

„I dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma, poče mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode? A on odgovarajući reče: Koji umoči sa mnom ruku u zdjelu taj će me izdati. Sin Čovječiji, dakle, ide kao što je pisano za njega; ali teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek. A Juda, izdajnik njegov, odgovarajući reče: Da nisam ja, Učitelju? Reče mu: Ti kaza! “ (Mt. 26:21-25).

Grešnici su postojali i za vreme apostola, među prvim hrišćanima drevne Crkve:

„I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se dijeljaše pomoć svaki dan “ (Dela ap. 6:1).

„Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne pominje: da neko ima ženu oca svoga “ (1 Kor. 5:1).

I sada postoje grešnici u Crkvi:

„A u velikome domu nema samo zlatnih i srebrnih sudova, nego i drvenih i glinenih, i jedni su za čast a drugi za nižu upotrebu “ (2 Tim. 2:20).

Grešnici će postojati do kraja vremena : Zato Hristos poredi Crkvu sa pričom o kukolju i pšenici. (Mt. 13:24-41).

„Još je Carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje. Tako će biti na svršetku vijeka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih “ (Mt. 13:47-49).

Apostoli nisu otišli od Hrista zato što je Juda bio lopov i izdajnik. Prvi hrišćani takođe nisu ostavili Crkvu videvši u njoj slabe, grešne ljude. Sektaši prekorevaju Pravoslavnu Crkvu zbog toga što u njoj postoje grešnici, očigledno smatrajući samo sebe Svetima. Takva gordost je protivna Hristu, koji je ljubio grešnike do smrti na Krstu. Nije saglasna sa zapovešću apostola koji je zapovedio da se snishodi nemoćima svoje braće i ne ostavlja Crkva zbog toga:

„Nemojmo izostajati sa skupova naših, kao što neki imaju običaj, nego se uzajamno bodrimo, i utoliko više koliko vidite da se približuje Dan onaj “ (Jevr. 10:25).

„Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi “ (Kol. 3:13; Ef. 4:2).

O crkvenom sudu i odnosu prema grešnicima:

„Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik “ (Mt. 18:17).

Vlast u Crkvi pripada pastirima:

„Ako li se zadržim, da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine “ (1 Tim. 3:15).

„Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš po svima gradovima starješine, kao što ti ja zapovjedih “ (Tit. 1:15).

Pastiri primaju one koji greše i odlučuju ih:

„Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su “ (Jn. 20:23).

„Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu “ (Mt. 18:18).

Hrišćani treba da ispunjavaju odluke pastira:

„Slušajte starješine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi “ (Jevr. 13:17).

Po zapovesti apostola Pavla Korinćani su izopštili bludnika:

„A onima koji su napolju sudiće Bog. I izbacite zloga između vas samih “ (1 Kor. 5:13).

I ponovo ga primili nakon njegovog pokajanja: (2 Kor. 2: 5-11).

Običnim hrišćanima (mirjanima) nije data vlast da sude i odlučuju braću koja su sagrešila:

„Ako bi sve tijelo bilo oko, gdje je onda sluh? Ako bi sve bilo sluh, gdje je mirisanje? ... A oko ne može reći ruci: Ne trebaš mi; ili opet glava nogama: Ne trebate mi. Nego, šta više, koji se udovi tijela čine da su slabiji, neophodni su; i koji nam se čine manje časni na tijelu, njima pridajemo veću čast; i neugledni naši udovi imaju veći ugled, dok onim uglednim to ne treba. Ali Bog tako složi tijelo davši slabom udu veću čast “ (1 Kor. 12: 17, 21-24).

Grešnike ne treba odmah odlučiti od Crkve, već ulagati sva sredstva da se obrate i urazume:

„Molimo vas pak, braćo, savjetujte neuredne, tješite malodušne, podržavajte slabe, budite velikodušni prema svima “ (1 Sol. 5:14).

Grešnike treba opomenuti:

„Ako li ko ne posluša riječi naše u ovoj poslanici, toga obilježite, i ne družite se s njim, da bi se posramio “ (2 Sol. 3:14).

Krotko poučavati :

„Koji sa krotošću kara one koji se protive, eda bi im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine “ (2 Tim. 2:25).

Ispravljati u duhu krotosti:

„Braćo, ako i upadne čovjek u kakvo sagrešenje, v i duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan “ (Gal. 6:1).

Pokarati:

„Koji se čvrsto drži istinite riječi saglasne sa učenjem, da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive “ (Tit. 1:9).

Zatvoriti usta i strogo izobličiti:

„Jer ima mnogo nepokornih, praznorječivih i obmanjivača, osobito koji su iz obrezanja, k ojima treba usta zatvoriti, koji čitave domove izopačuju učeći što ne treba, radi nečasnog dobitka. Reče neko od njih, njihov sopstveni prorok: Krićani, svagda lažljivci, zli zvjerovi, proždrljivci lijeni. Svjedočanstvo je ovo istinito. Zbog toga karaj ih bez poštede, da budu zdravi u vjeri “ (Tit. 1:10-13).

Moliti se za njih:

„Ispovijedajte pak jedni drugima sagrješenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika “ (Jak. 5:16 ).

„Ako neko vidi brata svojega gdje griješi grijehom ne na smrt, neka se moli, i daće mu život; onima koji griješe ne na smrt. Ima grijeh na smrt, za njega ne kažem da se moli “ (1 Jn. 5:16).

Lišiti ih pričešća Tela i Krvi Hristove:

„A sad vam napisah da se ne miješate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete “ (1 Kor. 5:11). U rečima „zajedno i da ne jedete“ treba razumeti Tajnu Svetog Pričešća, jer se preko obične hrane sa grešnicima Sam Hristos imao zajednicu. Primer:

„Došao je Sin Čovječiji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čovjeka izjelice i pijanice, druga carinicima i grješnicima “ (Lk. 7:34).

„A kad u koji grad ili selo uđete, ispitajte ko je u njemu dostojan i ondje ostanite dok ne iziđete“ (Mt. 10:11).

„A u toj kući budite, i jedite i pijte što u njih ima, jer je poslenik dostojan plate svoje; ne prelazite iz kuće u kuću “ (Lk. 10:7).

Ako se posle svih ovih mera grešnik ne pokaje, onda ga treba izopštiti od Crkve, tj. pribeći najvećoj kazni do njegovog obraćenja:

„Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik “ (Mt. 18:!7).

„A ko neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema “ (1 Kor. 16:22).

U svim ovim merama u odnosu na grešnike očigledna je ljubav i majčinska briga Crkve. Kao što čovek ne odseca odmah sebi zagnojeni palac, već koristi sva sredstva da ga isceli i samo kada je neophodno - odseca, tako i Crkva koristi sve mere za pokajanje grešnika, da ne pogine nego da bude živ. Takve snishodljive mere su potpuno saglasne sa rečju Božijom: „ Bog “, govori apostol Pavle, „ tako složi tijelo davši slabom udu veću čast . I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi “ (1 Kor. 12:24,26).

Ljubav prema grešniku i brigu o njemu Gospod Isus Hristos je predivno opisao u priči o smokvi: (Lk. 13:6-9).

Milostivi Gospod dugo trpi („ Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas dugo trpi, jer neće da iko propadne no da se svi pokaju “ (2 Pet. 3:9)) naše grehe, čeka naše pokajanje, ne udaljava nas iz Svog vinograda – Svete Crkve, već nas kao besplodnu smokvu okružuje Svojom ljubavlju, posebnom pažnjom: možda ćemo se pokajati, možda ćemo otpočeti sa novim životom? Gospod je znao da je Juda lopov (Jn. 12:4-6), ali mu je zapovedio da nosi kesu. Znao je Gospod da će Ga Juda izdati i tim više, trpeo ga je među drugim apostolima, do poslednjeg časa bio pažljiv prema njemu. Na tajnoj večeri Gospod je Judi prvome dao zalogaj (Jn. 13:26), ali se Juda nije pokajao.

Gordi bi trebalo da se nauče ljubavi i snishodljivosti prema grešnicima od Gospoda, a ne da beže od njih ili da odmah traže njihovo udaljavanje iz Crkve i samim tim liše ih mogućnosti da zadobiju spasenje. Zbog takve gordosti i surovosti za njih važe izobličavajuće reči Gospodnje: „ Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da uđu oni koji bi htjeli “ (Mt. 23:13).

Sektaši govore da se čovek može spasiti i van Crkve, dovoljno je da veruje u Isusa Hrista i živi moralno. Kao potvrdu ovih misli oni navode reči: „ Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima “ (Mt.18:20). Svi jeretici i protivnici Hristove Crkve sebe opravdavaju ovim rečima. Međutim, ove reči se odnose na članove Crkve, koji prebivaju u njoj i povinuju se njenoj vlasti. Za njih je rečeno da ako se negde okupe dvoje ili troje, onda će ih Gospod uslišiti, a ne za one koji ratuju protiv Crkve i Hrista.

Grana odlomljena od stabla ne može da raste i živi. Iako lišće može dugo vremena da ostane zeleno, životni sokovi presušuju i grana se suši. Tako i svaki čovek koji se odvojio od Crkve ne može da se spasi. Po spoljašnjem izgledu, on je tobož pobožan, ali u njemu nema života i Duha Crkve, nema životvorne blagodati i on duhovno umire, raspada se. Time se objašnjava beskonačno usitnjavanje u sekte od strane ljudi koji su se odvojili od Crkve.

„ Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete ... Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti “ (Jn. 15:4,6).

Ti ljudi, kao delovi odvojeni od Tela Hristovog, nemaju u sebi duh života i jedinstva i polako umiru, raspadaju se, trule, čuvajući spoljašnji privlačni vid. Ako bi bilo moguće spasiti se mimo Crkve, Isusu Hristu ne bi bilo potrebno da strada za Nju i sazida je Krvlju Svojom. Tako sektaši odbacuju Gospoda koji ih je iskupio (2 Pet. 2:1), i umanjuju spasavajuće Telo Crkve. a postoli su jasno učili da mimo Crkve niko ne može da dobije spasenje jer je takvo bilo obećanje Božije (Jn. 15:1-6).

Na dan Pedesetnice poverovalo je 3000 ljudi. Međutim, da bi zadobili spasenje bilo je neophodno da se krste i stupe u Crkvu (Dela ap. 2:38-47). Kornilije je bio vrlinski čovek, ali je i njemu bilo neophodno za spasenje da se prisajedini Crkvi (Dela ap. 10:44-48).