Subotu je Gospod „osvetio“ između drugih dana u spomen završetka stvaranja sveta:

„I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini“ (1 Mojs.2:3)

Međutim, do davanja Zakona na Sinaju subota se nije praznovala: zapoveđeno je da se radi u sve dane:

„... zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka“ (1 Mojs. 3:17)

Zapovest da se praznuje subota nije data u raju, već u pustinji Sin, a zatim ponovljena na gori Sinaj:

„I sišao si na goru sinajsku i govorio s njima s neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre. I obznanio si im subotu svoju svetu, i dao im zapovesti i uredbe i zakon preko Mojsija, sluge svog “ (Nem. 9:13-14; 2 Mojs. 19:18; 20:8)

Subota je data samo jevrejskom narodu kao sećanje na izbavljenje iz egipatskog ropstva:

„Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj.“ (5 Mojs. 5:12)

„I pamti da si bio rob u zemlji misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovedio da svetkuješ dan od odmora.“ (5 Mojs. 5:15)

Subota je služila kao znak zaveta jevrejskog naroda sa Bogom:

„A ti kaži sinovima Izrailjevim i reci: Ali subote moje čuvajte, jer je znak između mene i vas od kolena do kolena, da znate da sam ja Gospod koji vas posvećujem“, (2 Mojs. 31:13), kao i „ i izvedoh ih iz zemlje misirske, i dovedoh ih u pustinju. I dadoh im uredbe svoje, i objavih im zakone svoje, koje ko vrši, živ će biti kroz njih. I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem ... I subote moje svetkujte da su znak između mene i vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš “ (Jez. 20:10-12, 20)

Takođe je služila i da ljude koji su se bavili različitim poslovima primora da se makar jedan dan nedeljno oslobode robovanja telu i u taj dan svecelo služe Bogu svom:

„Jer ko je ušao u odmor njegov i sam je počinuo od djela svojih, kao i Bog od svojih. P ostarajmo se, dakle, da uđemo u taj počinak, da ne bi ko pao po istom primjeru nepokornosti “ (Jevr. 4:10-11)

Važno je zapamtiti da reč „subota“ na jevrejskom jeziku znači „pokoj“.

Drevni svet je bio obremenjen gresima i prestupima ljudi. Narod se pokazao kao nesposoban da se „uspokoji“ za Boga čak na samo jedan dan u nedelji:

„Kakvo je to zlo što činite te skvrnite subotu? “ (Nem. 13:17)

„... a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. “ (Is. 1:13)

„Ali se odvrže od mene dom Izrailjev u pustinji; ne hodiše po mojim uredbama, i zakone moje odbaciše, koje ko vrši živi kroz njih, i subote moje grdno oskvrniše; zato rekoh da ću izliti gnev svoj na njih u pustinji da ih istrebim. “ (Jez. 20:13)

„Svete stvari moje prezireš, i subote moje skvrniš. “ (Jez. 20:18)

Zato je Bog trebao da ponovo stvori i obnovi pali svet:

„Jer, gle, Ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju, i šta je pre bilo neće se pominjati niti će na um dolaziti “ . (Is. 65:17)

Takvo obnavljanje sveta Isus Hristos je i učinio nakon stradanja kroz Svoje Vaskrsenje iz mrtvih – posredstvom Svoje pobede nad tamnim silama pakla.

„Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. “ (Rim. 6:3-4)

Kao sećanje na to, hrišćani slave „novi dan“, nedelju (Jevr. 4: 6-22). KAo dan odlučujuće pobede života nad smrću. (Rim. 8:38-39)

Sa nastupanjem novozavetnih dana subota je izgubila svoj značaj:

„Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet, ne kao onaj zavet, koji učinih s ocima njihovim, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje misirske, jer onaj zavet moj oni pokvariše, a ja im bejah muž, govori Gospod. “ (Jer. 31:31-32)

Sam Gospod Isus Hristos je Svojom časnom Krvlju ustanovio Novi Zavet:

„Ova je čaša Novi zavjet u krvi mojoj, koja se za vas izliva. “ (Lk. 22:20; Mt. 26:28)

„Jer ako krv jaraca i junaca i pepeo od junice, kojom kad se krope nečisti osvećuje ih da budu tjelesno čisti, k oliko li će više krv Hrista, koji Duhom vječnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savjest vašu od mrtvih djela, da bi služili Bogu živome i istinitome. I zato je On posrednik Novoga Zavjeta, da poslije njegove smrti za iskupljenje od prestupa u prvome zavjetu, prizvani prime obećano vječno nasljedstvo. “ (Jevr. 9:13-15)

Šta govori hrišćanska drevnost o praznovanju nedelje?

„Prvi dan nedelje“ se već u Apostolska vremena naziva „nedeljnim danom“.

„Bijah u Duhu u dan Gospodnji “ (Otk. 1:10)

A takođe i „prvim danom nedelje“.

„A pošto minu subota, na osvitku prvog dana nedjelje, dođoše Marija Magdalina i druga Marija da osmotre grob “ (Mt. 28:1)

U taj dan prvi hrišćani su se okupljali za bogosluženje i pričešćivali:

„A u prvi dan nedjelje, kad se sabraše učenici da lome hljeb “ (Dela ap. 20:7, 11)

Subota je u jevrejskoj nedelji bila poslednji dan (1 Mojs. 2:3). Znači da nisu u subotu, već upravo u nedelju, kao prvi dan hrišćanske nedelje, jako voleli da se okupljaju verni u Apostolska vremena.

Ovaj dan se pre svega posvećivao za dobra dela, kao praznični:

„A što se tiče milostinje za svete, kao što uredih po Crkvama galatijskim, tako činite i vi. Svakog prvog dana nedjelje, neka svaki od vas ostavlja kod sebe sakupljajući koliko može, da ne bivaju prikupljanja onda kada dođem “ (1 Kor. 16:1-2)

Neki protestanti (adventisti, naprimer) pozivaju se na same apostole koji, tobož, nisu narušavali zahteve zakona o suboti (Lk. 23:56)

Zaista, svi hrišćani nisu odmah počeli da slave nedelju umesto subote. U broju prvih vernih hrišćana bilo je dosta obraćenika iz judejstva. Ti ljudi su u hrišćanski život sa sobom prineli ljubav prema starim jevrejskim odlukama. Oni su i podržavali subotu kao praznik koji, tobož, ne podleže zameni drugim danima (2 Mojs. 31:14-15)

Upravo zato Sveti Apostoli kao Jevreji po rođenju i vaspitanju u početku takođe nisu narušavali propise o suboti.

Međutim, nakon silaska Duha Svetog na svete Apostole, njihov odnos prema suboti se oštro izmenio. Ovu promenu u raspoloženju posebno jasno izrazio je apostol Pavle. On je pisao hrišćanima iz neznabožaca, koji nisu bili raspoloženi za jevrejske običaje:

„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote “ (Kol. 2:16, uporedi Jer. 17:27 i Jn. 5:8-9).

Hristos je rekao:

„Subota postade čovjeka radi, a ne čovjek subote radi. “ (Mk. 2:27)

„Jer je Sin Čovječiji gospodar i subote “ (Mt. 12:8; Mk.2:28; Lk. 6:5)

Iz reči svetih Apostola možemo zaključiti da za nas nisu obavezni ne samo jevrejski zakoni o hrani, već i o praznicima, kao i o suboti koji se razlikuje od drugih praznika.

Istinitost ovakvog tumačenja objašnjava se rečima samog apostola Pavla u poslanici Jevrejima. Ovde sedmom danu nedelje – danu odmora - u koji ljudi i tako nisu ušli, apostol Pavle suprotstavlja u Novom Zavetu „danas“, još „jedan dan“, „drugi dan“ (Jevr. 4:4,6,7,8,9). U poslanici Jevrejima apostol Pavle na taj način jasno govori o neophodnosti zamene jevrejske subote kao prazničnog dana u nedelji „drugim danom“ – kakvim za hrišćane jedino može biti nedelja.

vrh strane