|
Jeremija sveti patrijarh Novog Rima Carigrada,
blaženi patrijarh grada Božijeg Antiohije Atanasije,
blaženi patrijarh Svetog grada Jerusalima Hrisant
i koji se nalaze kod nas preosvećeni arhijereji,
to jest mitropoliti, arhiepiskopi i episkopi
i sav hrišćanski istočni pravoslavni klir,
želimo vrlo uvaženim i omiljenim u Hristu
arhiepiskopima i episkopima Velike Britanije
i svemu njihovom poštovanom kliru svako dobro i spasenje od Boga
O PRAVOSLAVNOJ VERI
Primili smo vaše pismo u obliku malene knjižice kojim vi sa svoje strane odgovarate na naše odgovore koje smo vam pre poslali. Doznavši iz njega za vaše dobro zdravlje za vašu revnost i uvaženje prema istočnoj Svetoj Hristovoj Crkvi, mi smo se jako obradovali prihvativši, kao što treba, vašu blagočestivu i plemenitu nameru, vašu brigu i staranje oko sjedinjenja Crkava: takvo jedinstvo utvrđuje verne; njime se ugađa Gospodu i Bogu našem Isusu Hristu, koji je u znak zajednice sa Sobom postavio za svete svoje učenike i Apostole uzajamnu ljubav, slogu i saglasnost. I tako vam, po vašoj želji, sada ukratko odgovaramo, da smo pročitavši pažljivo vaše poslednje pismo, razumeli njegov smisao, i da vam nemamo ništa više reći, osim toga što smo vam već pre rekli, položivši svoje mišljenje i učenje naše istočne Crkve; i sad na sve predloge koje ste nam vi poslali, mi velimo ono isto, to jest da su naši dogmati i učenje naše istočne Crkve još odavno ispitani, pravilno i blagočestivo određeni i utvrđeni od svetih i vaseljenskih sabora; dodavati im, ili oduzimati od njih štogod nije dozvoljeno. Stoga oni koji žele da se s nama slože u božanstvenim dogmatima pravoslavne vere, dužni su sa prostotom, poslušnošću, bez ikakvog išitivanja i radoznalosti da slede i da se pokore svemu što je određeno i ustanovljeno starim Predanjem Otaca, utvrđeno od svetih i vaseljenskih sabora iz vremena Apostola i njihovih naslednika, bogonosnih Otaca naše Crkve. Premda su dovoljni i ovi odgovori na ono o čemu vi pišete.
Uostalom, radi potpunije i nepobitne sigurnosti, šaljemo vam evo, u najopširnijem obliku izloženje pravoslavne vere istočne naše Crkve, koje je primljeno posle brižljivog ispitivanja na saboru koji je davno bio (1672. godine po Hristu), koji se naziva Jerusalimski, koje je izloženje kasnije i štampano bilo na grčkom i latinskom jeziku 1675. godine i može biti da je u to vreme i do vas došlo i da se kod vas nalazi. Iz njega možete doznati i bez sumnje razumeti blagočestivi i pravoslavni način mišljenja istočne Crkve; i ako se složite s nama, zadovoljivši se tim učenjem koje smo sada izložili, to ćete biti u svemu s nama jedno i neće biti nikakvoga razdeljenja među nama. Što se pak tiče ostalih običaja i određenja vršenja crkvenih službi, savršavanja liturgijskih obreda, to će se i ovo moći pri svršenom pri Božijoj pomoći sjedinjenju lako i udobno ispraviti. Jer poznato je iz crkvenoistorijskih knjiga da su neki običaji i odredbe vršenja crkvenih službi u raznim mestima i crkvama bili menjani i da se menjaju; ali jedinstvo vere i jednomislije u dogmatima ostaje neizmenljivo. Da da Bog, Vladika i Promislitelj svih, Koji želi da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja Istine (1 Tim 2:4), da bi rasuđivanje i ispitivanje bilo prema Njegovoj božanskoj volji na korist duše i na spasonosno utvrđenje u veri.
Evo u šta verujemo i kako mislimo mi istočno-pravoslavni hrišćani:
Član 1. - Verujemo u jednoga Boga istinitog, Svedržitelja i Beskonačnog Oca, Sina i Duha Svetog: - Oca nerođenog, Sina rođenog od Oca pre vekova, jednosuštnog s Njim, Duha Svetoga koji od Oca ishodi, koji je jednosuštan sa Ocem i Sinom. Ova tri Lica (Ipostasi) u jednom suštastvu nazivamo Presvetom Trojicom, Koja se uvek dostojno poštuje, proslavlja i slavi od sve tvorevine.
Član 2. - Verujemo da je božanstveno i Sveto pismo nadahnuto. Prema tome smo dužni da mu verujemo bez protivljenja, ali ne po svome već izričito onako kako je to rastumačila i predala katoličanska Crkva. Jer i lažno mudrovanje jeretičko prima božanstveno Pismo, samo ga krivo tumači koristeći se prenesenim i sličnim izrazima i dovijanjima mudrosti ljudske, mešajući ono što nije dozvoljeno mešati i igrajući se kao deca onim stvarima koje nisu za šalu. Inače, kada bi svako stao tumačiti Pismo svaki dan po svome, to katoličanska Crkva ne bi po blagodati Hristovoj ostala do sada takvom Crkvom koja budući jedne misli o veri, veruje uvek isto i stalno, već bi se razdelila na bezbrojne delove, podvrgla bi se jeresima, a s tim bi ujedno prestala da bude Crkva sveta, stub i tvrđava istine, već bi postala crkva varalica, to jest kao što treba bez sumnje verovati, crkva jeretika, koji se ne stide učiti se u Crkvi, a posle je bezakono odbacivati. Zato mi verujemo da svedočanstvo katoličanske Crkve ima istu snagu kao i božanstveno Pismo. Pošto je uzročnik i ovoga i one jedan te isti Duh Sveti. Svejedno je, poučavati se iz Pisma ili od vaseljenske Crkve. Čovek koji sam od sebe govori može da pogreši, da vara i da se prevari. Ali vaseljenska Crkva, nikada nije govorila niti govori sama od sebe, već od Duha Božijeg (Koga ona neprestano ima i imaće doveka za svoga Učitelja) nikako ne može da pogreši, niti da vara, niti da se prevari; već je slično božanstvenom Pismu, jeste nepogrešiva i ima večnu važnost.
Član 3. - Verujemo da je sveblagi Bog predodredio za slavu one koje je izabrao od večnosti; a koje je odbacio, njih je predao na sud, ali ne zato kao da bi On hteo na taj način jedne da opravda, a druge da ostavi i osudi bez uzroka. Jer to nije svojstveno Bogu, zajedničkom Ocu svih, Koji ne gleda na lice, Koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja istine (1 Tim 2:4), već ukoliko je On predvideo da će se jedni dobro koristiti svojom slobodnom voljom, a drugi zlo, to je zato jedne predodredio za slavu, a druge je osudio. O potrebi pak slobode mi ovako sudimo: ukoliko je dobrota Božija darovala božansku blagodat, koja prosvećuje, koju mi takođe nazivamo prethodnom koja slično svetlosti koja obasjava one koji idu po tami, pokazuje nam svima put. Oni koji žele da se njoj slobodno pokoravaju (jer ona pomaže onima koji je traže, a ne onima, koji joj se protive), i ispunjavaju njezine zapovesti preko potrebne za spasenje, - dobijaju prema tome i posebnu blagodat, koja, pomažući, krepeći i postojano ih usavršavajući u ljubavi Božijoj, to jest u onim dobrim delima koja traži od nas Bog (i koja je isto tako tražila i prethodna blagodat) - opravdava ih, i čini ih predodređenima. Oni, naprotiv koji neće da se pokoravaju i da slede blagodat, i zato ne vrše zapovesti Božije, već, slušajući uputstva satane, na zlo upotrebljavaju svoju slobodu koju im je Bog za to dao da bi oni dragovoljno činili dobro - predaju se večnoj osudi. Ali ono što govore bogohulni jeretici, kao da Bog predodređuje ili osuđuje, nimalo ne gledajući na dela predodređenih ili osuđenih, to mi smatramo bezumljem i bezboštvom, jer bi u takvom slučaju Pismo protivrečilo samo sebi. Ono uči da se onaj koji veruje spasava verom i delima svojim i ujedno s tim predstavlja Boga kao jedinog uzročnika našeg spasenja ukoliko, to jest, On prethodno daje blagodat koja prosvećuje, koja donosi čoveku poznanje božanstvene istine i uči ga da se usaglasi s njom (ako se ne protivi), i čini dobro, ugodno Bogu, da bi zadobio spasenje ne gubeći slobodu čovečije volje, već joj dopuštajući da se pokorava njenom delovanju. Nije li bezumno posle ovoga bez ikakve osnove tvrditi da je božanska volja uzrok nesreće osuđenih? Ne znači li to strašno huliti na Boga? Ne znači li to izricati užasnu nepravdu i huljenje na nebo? Bog nije učesnik nikakvog zla, jednako želi spasenje svima, i ne gleda na lice. Zato mi ispovedamo da on pravedno predaje osudi one koji ostaju u bezbožnosti po pokvarenoj svojoj volji i neraskajanom srcu. Ali nikada, nikada ga nismo nazvali niti ćemo Ga nazvati uzročnikom večne kazne i muka, i takoreći čovekomrscem, Njega, Boga koji je sam rekao da je radost na nebu kad se jedan grešnik kaje. Verovati tako ili misliti mi se nećemo nikada usuditi dok imamo svesti - i one koji tako govore i misle predajemo večnoj anatemi i priznajemo da su gori od svih nevernika.
Član 4. - Verujemo da je Triipostasni Bog Otac, Sin i Sveti Duh, Tvorac svega vidljivog i nevidljivog. Pod imenom nevidljivog razumemo mi anđelske sile, razumne duše i demone (premda Bog nije stvorio demone takvima kakvi su oni kasnije postali od svoje volje); a vidljivim mi nazivamo nebo i sve što je pod nebom. Ukoliko je Tvorac po suštastvu svom dobar, to je zbog toga sve što je samo On stvorio, stvorio dobrim i nikada ne želi biti Tvorcem zla. Ako pak ima u čoveku ili demonu (jer mi prosto u prirodi ne znamo za zlo) kakvogod zlo, to jest greh, koji je protivan volji Božijoj, to takvo zlo proizlazi ili od čoveka, ili od đavola. Jer to je prava istina i ne podleže nikakvoj sumnji da Bog ne može biti uzročnik zla, i da prema tome savršena pravda traži da se ono ne pripisuje Bogu.
Član 5. - Verujemo da se sve što postoji, vidljivo i nevidljivo, upravlja Božanstvenim promislom. Uostalom, zlo kao zlo, Bog samo unapred vidi i dopušta, ali ne promišlja o njemu, jer ga On nije stvorio. A zlo koje se već pojavilo upravlja na neku korist najviša dobrota koja sama ne čini zla, već ga samo upravlja ka boljemu, koliko je to moguće. Mi ne treba da ispitujemo, već da poštujemo božansku promisao i njegove skrivene i neispitljive namere. Uostalom, ono što nam je otkriveno o tome u Svetom Pismu ukoliko se odnosi na večni život, dužni smo mi ispitivati sa uviđavnošću i upravo sa prvim pojmovima o Bogu primati kao nesumnjivo.
Član 6. - Verujemo da je prvi čovek koga je Bog stvorio pao U raju u ono vreme kada je prestupio zapovest Božiju poverovavši lažnom zmijinom savetu, - i da se otuda raširio praroditeljski greh nasledno na sve potomstvo, tako da nema nijednoga od rođenih po telu koji bi bio slobodan od tog tereta i koji ne bi osećao posledice pada u svom životu. A teretom i posledicama pada ne nazivamo mi sam greh kao što je: bezboštvo, huljenje na Boga, ubistvo, pakost i sve ostalo što proizilazi iz pokvarenosti ljudskog srca nasuprot volji Božijoj, a ne od prirode, - (jer su mnogi praoci, proroci i drugi bezbrojni muževi, kako u Starom tako i u Novom zavetu, isto tako božanski Preteča, a po preimućstvu mati Boga i Slova i Prisnodjeva Marija, bili čisti kako od ovih tako i od drugih sličnih grehova), - već naklonost ka grehu, i one nevolje kojima je božansko pravosuđe kaznilo čoveka za njegov prestup, kao što su: teški poslovi, brige, telesne slabosti, bolovi prilikom porođaja, lutanja po zemlji i na kraju telesna smrt.
Član 7. - Verujemo da je Sin Božiji, Gospod naš Isus Hristos sam sebe predao, to jest primio na sebe u svojoj vlastitoj Ipostasi čovečije telo začeto u utrobi Djeve Marije i Duha Svetog, i da je postao čovek; da je On rođen po telu bez porođajnih bolova Matere Njegove i bez povrede njenog devičanstva; da je stradao, sahranjen bio i vaskrsao u slavi treći dan po Pismu, da se uzneo na nebesa i da sedi s desne strane Boga Oca, i da će opet doći kao što očekujemo da sudi živima i mrtvima.
Član 8. - Verujemo da je Gospod naš Isus Hristos jedini zastupnik naš koji je predao sebe za iskupljenje svih, svojom krvlju pomirio čoveka s Bogom i da ostaje brižljivi zaštitnik svojih sledbenika i koji nam oprašta grehe naše. Isto tako ispovedamo da svetitelji zastupaju nas kod Njega u molitvama i moljenjima i, a više od svih Preneporočna Mati Boga Slova, isto tako sveti Anđeli čuvari naši, Apostoli, Proroci, Mučenici, Pravednici, i svi koje je On proslavio kao verne svoje služitelje kojima pribrajamo arhijereje, jereje, kao predstojatelje svetog žrtvenika i pravedne ljude koji su poznati zbog svojih dobrih dela. Jer znamo iz Svetog pisma da se moramo moliti jedan za drugog, da mnogo može molitva pravednika, i da Bog više sluša Svetitelje nego li one koji ostaju u gresima. Isto tako ispovedamo da su sveti pravednici i zastupnici naši pred Bogom ne samo ovde u vreme njihovog života sa nama, već još više posle smrti, kada oni posle uništenja ogledala (koje spominje apostol Pavle), gledaju u svojoj jasnoći Svetu Trojicu i beskrajnu svetlost njenu. Jer kao što mi ne sumnjamo u to da su Proroci dok su još bili u smrtnom telu, videli nebeske stvari, radi čega su i proricali budućnost, tako isto ne samo da ne sumnjamo, već i tvrdo verujemo i ispovedamo da Anđeli i Svetitelji koji su postali kao i Anđeli, vide pri beskrajnoj svetlosti Božijoj naše potrebe.
Član 9. - Verujemo da se niko ne može spasiti bez vere. Verom pak nazivamo pravi naš pojam o Bogu i božanskim stvarima. Budući potpomagana ljubavlju, ili što je svejedno, ispunjavanjem božanskih zapovesti, ona nas opravdava kroz Hrista i bez nje nije moguće ugoditi Bogu.
Član 10. - Verujemo kao što smo naučeni da verujemo u tako nazivanu i u samoj stvari takvu, to jest Svetu, vaseljensku, apostolsku Crkvu, koja obuhvata sve i svuda ma ko oni bili koji veruju u Hrista koji sada, nalazeći se u zemaljskom životu, nisu još obitavali u nebeskoj otadžbini. Ali nikako ne mešamo Crkvu vojujuću sa Crkvom koja je dostigla otadžbinu, samo zato kako misle neki od jeretika, što i ova i ona postoji; što one obe sačinjavaju kao dva stada jednog Prvopastira Boga i što se osvećuju jednim Svetim Duhom. Takvo mešanje istih neumesno je i nemoguće, jer jedna se bori i nalazi se još na putu, a druga već slavi pobedu, dostigla je otadžbinu i dobila je nagradu, što će biti sa svom vaseljenskom Crkvom. Kako je čovek potčinjen smrti i kako ne može biti stalna glava Crkve; to sam naš Gospod Isus Hristos, kao Glava, držeći kormilo upravljanja Crkvom, upravlja njom posredstvom Svetih Otaca. Zato je Duh Sveti postavio u pojedinim Crkvama zakonito osnovanim i koje se po zakonu sastoje iz članova: episkope kao upravitelje, pastire, glave i načalnike, koji su takvi ne po zloupotrebi, već po zakonu, pokazujući u ovim pastirima lik Načalnika i Savršitelja našeg spasenja, da bi zajednice vernih pod tom upravom dostigle silu Njegovu. Kako su među ostalim bezbožnim mišljenjima jeretici i to tvrdili da su običan sveštenik i arhijerej jednaki među sobom, da se može biti i bez arhijereja, da nekoliko sveštenika mogu upravljati Crkvom, da sveštenika može rukopoložiti ne samo arhijerej, već i sveštenik, i da nekoliko sveštenika mogu rukopoložiti arhijereja, i što razglašavaju da istočna Crkva deli s njima ovu zabludu; to mi shodno mišljenju koje odavno vlada u istočnoj Crkvi, tvrdimo da je zvanje episkopa tako potrebno u Crkvi, da bez njega ne može ni Crkva Crkvom biti, već ni nazivati se.
Jer je episkop kao naslednik Apostola rukopolaganjem i prizivanjem Svetog Duha dobivši nasledno danu mu od Boga vlast da razrešuje i veže, živi lik Boga na zemlji, po sveštenodejstvenoj sili Duha Svetog, obilni izvor svih tajni vaseljenske Crkve, kroz koje dobijamo spasenje. Mi tvrdimo da je episkop toliko potreban Crkvi koliko disanje za čoveka i Sunce za svet. Prema tome neki lepo govore u pohvalu arhijerejskog čina: "Što je Bog u Crkvi prvorođenih na nebesima i Sunce u svetu, - to je svaki arhijerej u svojoj pojedinoj Crkvi; tako da se njime pastva prosvećuje, zagreva i postaje hram Božji". Da je velika tajna i zvanje episkopa do nas došlo putem nasleđa, to je očigledno. Gospod koji je obećao da će biti s nama doveka, premda se nalazi i pod drugim vidom, prebiva i sjedinjuje se sa nama posredstvom svetih tajni, kojih je prvi vršilac i sveštenodejstvitelj po sili Duha upravo episkop, i ne dopušta nam da padnemo u jeres. Zato Sveti Jovan Damaskin govori u svom četvrtom pismu Afrikancima da je Crkva vaseljenska uopšte bila poverena episkopima; da se (episkopi) kao Petrovi naslednici smatraju: u Rimu Kliment prvi episkop, u Antiohiji Evodije, u Aleksandriji Marko; da je Sveti Andrej postavio na presto u Carigradu Stahija; da je u velikom svetom gradu Jerusalimu Gospod postavio Jakova za episkopa posle koga je bio drugi episkop, a posle njega opet drugi, i tako sve do našeg doba. Zato naziva i Tertulijan u pismu Papijanu sve episkope naslednicima Apostola. O njihovom nasledstvu, apostolskom dostojanstvu vlasti svedoči isto tako i Jevsevije Pamfil (Kesarijski) i mnogi od Otaca koje bi bilo izlišno nabrajati, a tako isto opšti i drevni običaj vaseljenske Crkve. Isto tako je očevidno da se čin episkopa razlikuje od čina običnog sveštenika. Jer sveštenika rukopolaže episkop, a episkopa ne rukopolažu sveštenici, već po apostolskom pravilu dva ili tri arhijereja. Osim toga sveštenika bira episkop, a arhijereja ne biraju sveštenici ili prezviteri, i ne svetovna (mirska) vlast, već sabor veće Crkve onoga kraja gde se nalazi grad za koji se određuje episkop koji se ima rukopolagati, ili makar sabor one oblasti gde treba episkop. Ponekad uostalom bira i čitav grad ali ne prosto, već izbor svoj podnosi saboru; ako se nađe da odgovara pravilima, to izabranog proizvode pomoću episkopskog rukopolaganja, kroz prizivanje Svetog Duha. Osim toga sveštenik dobija vlast i blagodat sveštenstva samo za sebe, episkop pak predaje ovu drugima. Prvi, primivši od episkopa sveštenstvo savršava samo sveto krštenje sa molitvama, prinosi beskrvnu Žrtvu, razdaje narodu sveto Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, pomazuje krštene svetim mirom, venčava one koji blagočestivo i po zakonu stupaju u brak, moli se za bolesnike, za spasenje i da svi ljudi dođu do poznaša istine, a ponajviše za opraštanje i otpuštenje grehova pravoslavnima, živima i usnulim, i najposle pošto se on odlikuje znanjem i vrlinama, to po vlasti datom mu od episkopa poučava one među pravoslavnima koji njemu dolaze pokazujući im put da zadobiju Carstvo nebesko, i postaje propovednik svetog Jevanđelja. Ali arhijerej, osim toga što svršava sve ovo (jer je on kao što je rečeno po sili Svetog Duha), sam isključivo svršava osvećenje mira; njemu je jedinom dato posvećivanje u sve stepene i dužnosti crkvene; on naročito i po preimućstvu ima vlast da veže i razrešuje i da čini po zapovesti Gospodnjoj sud prijatan Bogu; on propoveda sveto Jevanđelje i utvrđuje pravoslavne u veri, a nepokorne kao neznabošce i carinike odlučuje od Crkve i svoju dušu polaže za ovce. Odasvuda se otkriva nepobitna razlika između episkopa i običnog sveštenika, a ujedno i to da osim njega mogu svi u svetu sveštenici napasati Crkvu Božiju i savršeno njom upravljati. Ali, pravedno je primetio jedan od Otaca da nije lako naći među jereticima čoveka razborita; jer ostavljajući Crkvu ostavlja i njih Duh Sveti, i u njima ne ostaje ni znanje ni svetlost, već tama i zaslepljenost. Jer ako to ne bi bilo s njima, to oni ne bi odbacivali ono što je najočevidnije, kakvo je na primer zaista veliko tajinstvo episkopima, o kome govori Pismo, spominje crkvena istorija i spisi svetih, i koje je uvek priznavala i ispovedala sva vaseljenska Crkva.
Član 11. - Verujemo da su članovi katoličanske Crkve i to samo verni, to jest koji nesumnjivo ispovedaju čistu veru Spasitelja Hrista (koju smo mi primili od samog Hrista), od Apostola i svetih vaseljenskih sabora, ma i bili neki od njih i podložni raznim gresima. Jer, ako ne bi bili verni koji već sagrešiše, članovi Crkve, to ne bi bili podložni njenom sudu. Ali ona im sudi, priziva ih na pokajanje i izvodi ih na put spasonosnih zapovesti; a zato ipak ne gledajući na to, što podležu gresima, oni ostaju i priznaju se članovima katoličanske Crkve, ako samo nisu postali otpadnici i ako se ne bi držali katoličanske i pravoslavne vere.
Član 12. - Verujemo da Sveti Duh uči katoličansku Crkvu jer je On onaj istiniti Utešitelj koga Hristos šalje od Oca za to da uči istini i da progoni mrak iz razuma vernih. Duh Sveti uči Crkvu kroz Svete Oce i učitelje katoličanske Crkve. Jer kao što je čitavo Pismo po opštem priznanju reč Duha Svetoga, ne zato što ga je on neposredno izrekao, već što je govorio u njemu kroz Apostole i Proroke; tako se isto i Crkva uči od Živonačalnoga Duha ali ne drugačije, već kroz Svete Oce i učitelje (čija su pravila priznata od svetih vaseljenskih sabora, koja nećemo prestati da ponavljamo): stoga smo mi ne samo ubeđeni, već i nesumnjivo ispovedamo kao nepokolebivu istinu da katoličanska Crkva ne može pogrešiti ili zabludeti i izricati laž umesto istine, jer Duh Sveti koji uvek deluje kroz Oce i učitelje Crkve, koji verno služe, čuva od svake zablude.
Član 13. - Verujemo da se čovek ne opravdava prosto samo verom, već kroz ljubav radi, to jest verom i delima. Priznajemo za potpuno bezbožnu ovu misao kao da vera, zamenjujući dela, zadobija opravdanje u Hristu: jer bi vera u takvom smislu mogla priličiti svakome i ne bi bilo nijednoga koji se ne bi spasao što je očevidno lažno.
Naprotiv, mi verujemo da nas ne samo senka vere već vera koja je u nama opravdava kroz dela u Hristu. Mi pak dela poštujemo ne samo kao svedočanstvo koje potvrđuje naš poziv, već kao plodove koji čine našu veru delatnom, i koji mogu, po božanskom obećanju doneti svakome zasluženu platu, dobru ili zlu, prema tome šta je ko uradio sa svojim telom.
Član 14. - Verujemo da čovek koji je pao zbog prestupa postao sličan nerazumnim životinjama, to jest pomračio se i lišio se savršenstva i bestrasnosti, ali se nije lišio one prirode i sile koju je dobio od preblagog Boga. Jer u protivnom slučaju bi postao nerazuman i dakle ne čovek; ali on ima onu prirodu s kojom je stvoren i prirodnu snagu, slobodnu, živu, delatnu, tako da on može po prirodi birati i činiti dobro, izbegavati i uklanjati se od zla. Da čovek može po prirodi činiti dobro, na to pokazuje i Gospod kad kaže da neznabošci vole one koji njih vole, i sasvim jasno uči apostol Pavle (Rim 2:14), i na drugim mestima gde veli, da neznabošci, nemajući zakona, po prirodi čine ono što je po zakonu. Otuda se vidi da dobro koje je učinio čovek ne može biti greh jer dobro ne može biti zlo.
Budući prirodnim, ono čini čoveka samo duševnim a ne duhovnim, i samo bez vere ne donosi spasenja: ali ipak ne služi ni na osudu, jer je dobro kao dobro, ne može biti uzrok zla. U onima pak koji su blagodatno preporođeni, ono se budući osnaženo blagodaću usavršava i čini čoveka dostojnim spasenja. Premda čovek može pre preporoda po prirodi biti naklonjen ka dobru, birati i činiti moralno dobro, ali da bi preporodivši se mogao činiti duhovno dobro (jer se dela vere, budući uzrokom spasenja i budući da se savršavaju natprirodnom blagodaću, obično nazivaju duhovnima), - za to je potrebno da blagodat prethodi i predvodi kao što je rečeno o predodređenima; tako da on ne može sam po sebi činiti dela dostojnih života po Hristu, već samo može želeti ili ne želeti da radi složno sa blagodaću.
Član 15. - Verujemo da u Crkvi ima jevanđelskih tajni na broju sedam. Mi nemamo ni manje ni više od ovoga broja tajni u Crkvi. Broj tajni više sedam namisliše nerazumni jeretici. Da je broj tajni sedam potvrđuje Sveto pismo, upravo kao i ostale dogmate pravoslavne vere. Na prvom nam je mestu predao Gospod sveto krštenje u ovim rečima: Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt 18: 19); Ko poveruje i krsti se biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen (Mk 16:16). Tajna svetog miropomazanja ili svetog mira, isto se tako osniva na rečima Spasitelja: A vi sedite u gradu Jerusalimu dok se obučete u silu sa visine (Lk 24:49); u kakvu su se silu Apostoli obukli posle silaska Svetog Duha na njih. Sila se ova daje kroz tajnu miropomazanja, o kom rasuđuje i apostol Pavle (2 Kor 1:21,22), a jasnije Dionisije Areopagit. Sveštenstvo se zasniva na ovim rečima: Ovo činite u moj spomen (1 Kor 11:24); isto tako: Sve što svežete na zemlji, biće svezano na nebesima, i što razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebesima (Mt 16:19). Beskrvna žrtva - na ovim: Uzmite jedite, ovo je telo moje; pijte iz njv svi, ovo je krv moja, Novog zaveta (Mt 26:26-28; i 1 Kor 11:24-25); A ko ne jede tela Sina čovečijeg, ne pije krvi Njegove, nema života u sebi (Jn 6:53). Tajna braka ima osnov u rečima samoga Boga koje je On rekao u Starom zavetu (Post 2:24); koje je reči potvrdio i Isus Hristos govoreći: Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja (Mt 19:6). Apostol Pavle naziva brak velikom tajnom (Efes 5:32). Pokajanje s kojim se spaja tajna ispovesti utvrđuje se na ovim rečima Pisma: Kome otpustite grehe, otpustiće im se, a kome zadržite, za držaće se (Jn 20:23); isto tako: Ako se ne pokajete, svi ćete izginuti (Lk 13:3). O tajni jeleosvećenja, ili molitvenom jeleju, pominje apostol Marko, jasnije svedoči brat Božji (Jak 5:14-15).
Tajne se sastoje iz prirodnog i natprirodnog, i nisu samo znaci obećanja Božijih. Mi ih priznajemo kao oruđa koja neophodno deluju sa blagodaću na one koji k njima pristupaju. Ali odbacujemo kao tuđe hrišćanskom učenju ono mišljenje da savršenstvo tajni ima mesto samo u vreme stvarne upotrebe (na primer, jedenja i tome slično) zemaljske stvari (to jest osvećenje u tajni; kao da van upotrebe, u tajni osvećena stvar i posle osvećenja ostaje prostom stvari). Ovo je protivno tajni Pričešća koja se budući ustanovljena nadsuštastvenim Slovom i osvećena prizivom Svetog Duha, savršava prisustvom označenog, to jest tela i krvi Hristove. Ova se tajna izvršila po neophodnoj potrebi pre nego što ga je pričesnik primio. Jer ako se ono ne bi svršilo pre pričešća, to onaj koji se nedostojno pričešćuje ne bi jeo i pio sebi na osudu (1 Kor 11:39), zato, što bi se on pričestio prostim hlebom i vinom. A sada onaj koji se nedostojno pričešćuje jede i pije sud sebi. Dakle, tajna Pričešća ne biva u vreme samog pričešćivanja, već pre toga. Mi na taj način smatramo vrlo lažnim i nečistim ono učenje da se tobože zbog nesavršenstva vere narušava celost i savršenstvo tajni. Jer su jeretici koje prima Crkva kada se oni odreknu svoje jeresi i sjedine sa vaseljenskom Crkvom, primili savršeno krštenje premda su imali veru nesavršenu. I kada oni naposletku zadobiju veru savršenu, to ih ne pokrštavaju.
Član 16. - Verujemo da je sveto krštenje koje je zapovedio Gospod i koje se obavlja u ime Svete Trojice, veoma neophodno. Jer se bez njega niko ne može spasiti, kao što govori Gospod: Ko se ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn 3:5). Prema tome, ono je potrebno i deci, jer su i ona podložna prvorodnom grehu, i bez krštenja ne mogu dobiti oproštaj toga greha. Gospod ukazuje na ovo i rekao je jednostavno: Ko se ne rodi, to jest, posle dolaska Hrista Spasitelja, svi koji hoće da uđu u Carstvo nebesko, moraju se preporoditi. Ako je pak deci potrebno spasenje, to im je potrebno i krštenje. A koja se ne preporode i prema tome ne dobiju oproštaj praroditeljskog greha, podleže neizbežno večnoj kazni za onaj greh i prema tome ne spasavaju se. I tako je deci preko potrebno krštenje. Zato se deca spasavaju kao što napominje jevanđelist Matej, a ono, koje se nije krstilo ne spasava se. Dakle, deca se neizbežno moraju krstiti. U Delima apostolskim se govori da su se krstili svi domaći (Dap 16:33), dakle, i deca. O tome jasno svedoče i stari Oci Crkve, naročito Dionisije u knjizi O Crkvenoj jerarhiji, i Justin u 57. pitanju veli: "Deca se udostojavaju blaga koja se daju kroz krštenje po veri onih koji ih donose na krštenje". Isto tako svedoči Avgustin: "Ima predanje apostolsko da se deca spasavaju krštenjem." I na drugom mestu: "Crkva daje deci noge drugih, da bi hodili, srca da bi verovali, jezik da bi ispovedala". I još: "Mati crkva daje i materinsko srce". - Što se tiče materije tajne krštenja: to istom ne može biti nikakva druga tečnost, osim čiste vode. Krštenje obavlja sveštenik; u nuždi ga može obaviti i običan čovek, ali samo pravoslavni i koji razume važnost božanskog krštenja. - Dejstva krštenja jesu ukratko ova: prvo, kroz njega se daje oproštenje praroditeljskog greha, i sviju drugih grehova koje je učinio onaj koji se krsti, oslobađa se večne kazne kojoj je podložan svaki kako za prirsfeni greh tako i za svoje smrtne grehe. Treće, krštenje daje blaženu besmrtnost, jer oslobađajući ljude učinjenih grehova, čini ih hramovima Božjim. Nije dozvoljeno govoriti da krštenje ne razrešava od svih prošlih grehova, već da oni premda i ostaju, ipak nemaju više snage. Učiti tako jeste krajnje bezboštvo, jeste opovrgavanje a ne ispovedanje vere. Naprotiv, svaki greh koji postoji ili je postojao pre krštenja, uništava se i smatra se kao da ne postoji, ili kao da nikada nije ni postojao. Jer svi oblici pod kojima se slika krštenje pokazuju njegovu snagu koja očišćava, i izreka Svetog pisma, koje se odnose na krštenje, daju razumeti da se kroz njega dobija savršeno očišćenje; što se vidi iz samih naziva krštenja. Ako je ono krštenje Duhom i ognjem, to je jasno da ono donosi savršeno očišćenje jer Duh očišćava savršeno. Ako je ono svetlost, to se njime rasteruje svaka tama. Ako je ono preporođenje, to sve staro prolazi; a to staro nije ništa drugo već gresi. Ako onaj koji se krsti svlači sa sebe staroga čoveka to on svlači i greh. Ako se oblači u Hrista, to zaista postaje bezgrešnim kroz krštenje jer Bog daleko stoji od grešnika i apostol Pavle jasno o tom govori: "Jer kao što kroz neposlušnost jednoga čoveka postaše mnogi grešni, tako će i kroz poslušnost Jednoga postati mnogi pravedni" (Rim 5:19). Ako su pak pravedni, to su slobodni i od greha, jer ne može u jednom i istom čoveku prebivati život i smrt. Ako je Hristos zaista umro, istinito je dakle i otpuštenje grehova kroz Svetog Duha.
Otuda se vidi da sva deca koja umru posle krštenja, bez sumnje dobijaju spasenje, po sili smrti Isusa Hrista. Jer ako su ona čista od greha, kako od opšteg, zato što se očišćavaju božanskim krštenjem, tako i od svog ličnog, jer kako deca nemaju još svoje volje i zato ne greše: to se ova bez svake sumnje spasavaju. Krštenje daje neizgladivi pečat. Jer nemoguće je da se nanovo krsti onaj koji je jedanput pravilno kršten, mada bi on posle toga učinio hiljadu grehova, ili šta više odrekao se same vere. Koji se želi vratiti Gospodu dobija izgubljeno i postaje sin Božiji kroz tajnu pokajanja.
Član 17. - Verujemo da je tajna Svetog Pričešća koju smo mi gore postavili na četvrto mesto u broju tajni, tajna od Gospoda zapoveđena one noći koje je On sebe predao za život sveta. Jer uzevši hleb i blagosloviv ga dao je svojim učenicima i Apostolima rekavši: " Uzmite, jedite, ovo je telo moje ", I uzevši čašu i davši hvalu, rekao je: "Pijte iz nje svi, ovo je krv moja, koja se proliva za oproštaj grehova ".
Verujemo da u ovom sveštenodejstvu prisustvuje Gospod naš Isus Hristos ne simvolično, ne obrazno ( τυπικοως , εικονικως ), ne prekomernošću blagodati kao u ostalim tajnama, ne jednim naitijem, kao što su to neki Oci govorili za krštenje, i ne kroz pronicanje hleba ( κατ , εναρτισμον , per impanationem ), tako, kao da bi božanstvo Sina ulazilo u predloženi hleb za pričešće suštastveno ( υποστατικως ), kao što privrženici Luterovi dosta neiskusno i nedostojno tumače: već istinito i stvarno, tako da se posle osvećenja hleba i vina hleb prelaže, presuštavljuje, pretvara, preobražava u samo istinito telo Gospoda koje se rodilo u Vitlejemu od Prisnodjeve, krstilo u Jordanu, postradalo, sahranjeno bilo, vaskrslo, vaznelo se, koje sedi sa desne strane Boga Oca, i koje će se javiti na oblacima nebeskim; a vino se pretvara i presuštavljuje u samu istinitu krv Gospoda, koja se u vreme Njegovog stradanja na Krstu, izlila za život sveta. Još verujemo da posle osvećenja hleba i vina, ne ostaje više sam hleb i vino, već samo telo i krv Gospodnja, pod vidom i oblikom hleba i vina. Još verujemo da se ovo prečisto telo i krv Gospodnja razdaje i da ulazi u usta i utrobe pričesnika, kako blagočestivih tako i bezbožnih. Samo blagočestivima i onima koji dostojno primaju daje oproštenje grehova i život večni, a bezbožnima i onima koji nedostojno primaju sprema osudu i večne muke.
Još verujemo da je telo i krv Gospoda, mada se razdeljuje i razdrobljava, ali ovo biva u tajni pričesti samo sa oblicima hleba i vina, u kojima se ono može videti i opipati, a samo po sebi savršeno celo i nerazdeljivo. Zato i govori vaseljenska Crkva: "Lomi se i razdrobljava Jagnje Božije, Koje se lomi a ne razdeljuje, uvek se jede i nikad ne nestaje, no osvećuje one koji se pričešćuju."
Još verujemo da se u svakoj čestici do najmanje čestice preloženog hleba i vina nalazi ne neka odeljena čestica tela i krvi Gospodnje, već telo Hristovo uvek celo i u svima česticama jedno, i da Gospod Hristos prisustvuje po suštastvu svome, to jest s dušom i božanstvom, ili savršeni Bog i savršeni čovek. Zato premda u jedno i isto vreme biva mnogo sveštenodejstava po vaseljeni, to ipak nema mnogo tela Hristovih, već jedan te isti Hristos prisustvuje istinito i stvarno, jedno je telo i jedna krv Njegova u svima pojedinim crkvama vernih. I ovo nije zato kao da telo Gospoda koje se nalazi na nebesima silazi na žrtvenike, već zato što hleb predloženja koji se zasebno priprema u svim Crkvama, i koji se posle osvećenja pretvara i presuštavljuje, postaje jedno te isto sa telom koje je na nebesima. Jer uvek je u Gospoda jedno telo, a ne mnoga na mnogim mestima. Baš zato je ova tajna po opštem mišljenju najčudesnija koja se zadobija samo verom a ne umovanjima čovečije mudrosti, čiju sujetu i bezumno ljubopitstvo u pogledu božanskih stvari odbacuje ova sveta i od gore određena za nas Žrtva.
Još verujemo da treba tome telu i krvi Gospodnjoj u tajni Evharistije iskazivati osobitu čast i bogolepno poštovanje; jer kakvo smo mi poštovanje dužni iskazivati samom Gospodu našem Isusu Hristu, takvo smo pak i telu i krvi Gospodnjoj.
Još verujemo da je ovo istinita Žrtva koja umilostivljava, koja se prinosi za sve blagočestive žive i mrtve i kao što je rečeno u molitvama ove tajne, koje su predali Crkvi Apostoli, po zapovesti Gospodnjoj, "za spasenje sviju".
Još verujemo da je ova Žrtva kako do upotrebe odmah posle osvećenja, tako i posle upotrebe, kada se čuva u svetim sasudama za pričešćivanje onih koji su na umoru, istinito telo Gospodnje, nimalo ne različno od Njegovog tela, tako da i do upotrebe posle osvećenja i u samoj upotrebi, i posle nje, uvek ostaje istinitim telom Gospodnjim. Još verujemo da se pod rečju presuštavljenje (pretvaranje) ne objašnjava način na koji se hleb i vino pretvara u telo i krv Gospodnju; jer to ne može niko dokučiti, osim samoga Boga i usiljavanja onih koji žele to postići, mogu biti posledica samo bezumlja i bezbožnosti: već se pokazuje samo to da se hleb i vino posle osvećenja prelaže u telo i krv Gospodnju ne obrazno, ne simvolično, ne prekomernošću blagodati, ne saopštenjem ili naitijem samog božanstva Jedinorodnog, i ne prelaže se nikakva slučajna prinadležnost hleba i vina u slučajnu prinadležnost tela i krvi Hristove, nekom razmenom ili mešanjem, već kao što je gore rečeno, istinito, stvarno i bitno, hleb postaje samo istinito telo Gospodnje, a vino sama krv Gospodnja.
Još verujemo da ovu tajnu svete Evharistije ne obavlja svako, već samo blagočestivi jerej, koji je dobio sveštenstvo od blagočestivog i zakonitog episkopa, kao što uči istočna Crkva. Ovo je skraćeno učenje vaseljenske Crkve o tajni Evharistije, ovo je istinito ispovedanje i iskonsko predanje koje oni koji žele da se spasu i koji odbacuju nova i gadna i lažna mudrovanja jeretika, ni na koji način ne smeju menjati; naprotiv, dužni su da čuvaju u celini i nepovređeno ovo zakonito predanje. One pak koji ovo kvare, saborna Crkva Hristova odlučuje i proklinje.
Član 18. - Verujemo da su duše umrlih blažene ili da se muče prema svojim delima. Rastavivši se sa telima one odmah prelaze ili k radosti, ili ka tuzi i žalosti; uostalom, one ne osećaju ni savršeno blaženstvo ni savršeno mučenje; jer će se savršeno blaženstvo ili savršeno mučenje dobiti svako posle opšteg vaskrsenja, kada se duša sjedini sa telom u kome je živela moralno ili poročno. Duše onih ljudi koji su pali u smrtne grehe i koji pri smrti nisu pali u očajanje, već se još pre rastanka sa ovim životom pokajali, samo nisu dospeli da prinesu nikakve plodove pokajanja (kao: molitve, suze, pokloni pri molitvenim stajanjima, skrušenost, uteha bednih i izraz u postupcima ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve katoličanska Crkva od početka priznaje kao bogougodno i potrebno) - duše takvih ljudi silaze u ad i trpe za učinjene grehe kaznu, ne lišavajući se uostalom nade da će im se olakšati. Olakšanje pak dobijaju radi beskonačne blagosti, kroz molitve sveštenika i milostinju koja se deli za umrle; a posebno silom beskrvne Žrtve koju prinosi posebno sveštenoslužitelj za svakoga hrišćanina a za sve uopšte pak prinosi svaki dan katoličanska i apostolska Crkva.
Neka pitanja i odgovori na njih:
Pitanje 1. - Da li su svi hrišćani uopšte dužni čitati Sveto pismo?
Odgovor: Mi znamo da je celo Pismo Bogom nadahnuto i korisno i toliko potrebno da bez njega nije nikako moguće biti blagočestiv; ipak nisu svi sposobni da ga čitaju, već samo oni koji znaju kako treba Pismo ispitivati, izučavati i pravilno razumevati. Na taj način dozvoljava se svakome blagočestivome da sluša Pismo da bi srcem verovao u pravdi, a ustima ispovedao na spasenje, ali se ne dozvoljava svakome da čita bez rukovodstva neke delove Pisma, osobito Starog zaveta. Dozvoliti neiskusnima čitanje Svetog pisma bez biranja, znači to isto što i dati deci da upotrebljavaju tvrdu hranu.
Pitanje 2. - Da li svi hrišćani koji čitaju razumeju Pismo?
Odgovor: Kada bi svima hrišćanima koji čitaju razumljivo bilo Pismo, to ne bi Gospod zapovedio da ga ispituju oni koji žele zadobiti spasenje. Sveti bi Pavle uzalud rekao da je dar učenja dat Crkvi od Boga; ne bi ni Petar kazao da u poslanicama Pavlovim ima nešto što se ne može lako razumeti. I tako ukoliko je jasno da se u Pismu sadrži dubina i visina misli, to se prema tome iziskuju ljudi iskusni i Bogom prosvećeni za ispitivanje istog, za istinito razumevanje, za poznanje pravilnoga saglasnoga sa celim Pismom i Tvorcem njegovim Svetim Duhom. I premda je svima preporođenima poznato učenje vere o Tvorcu, o ovaploćenju Sina Božijeg, o Njegovim stradanjima, o vaskrsenju i vaznesenju na nebo, o preporodu i sudu, za koje su učenje mnogi rado i smrt pretrpeli: ipak nije neophodno, ili bolje, nije moguće da svi postignu ono što Duh Sveti otkriva samo savršenima u mudrosti i svetosti.
Pitanje 3. - Kako treba misliti o svetim ikonama i o poštovanju svetitelja?
Odgovor: Ukoliko ima svetih i ukoliko ih katoličanska Crkva priznaje za zastupnike, to ih prema tome mi i poštujemo kao drugove Božije koji se mole za nas pred Bogom svega stvorenog. Ali naše poštovanje svetitelja dvojako je: jedno se odnosi na Mater Boga Logosa koju poštujemo više nego služiteljku Božiju; ukoliko Bogorodica, mada je zaista raba jedinoga Boga, ali ona je i Mati koja je rodila po telu jednoga od Trojice. Zato nju i većma veličamo bez sravnjivanja sa Anđelima i svetiteljima i iskazujemo joj poštovanje veće nego što priliči rabi Božijoj.
Druge vrste poštovanje koje priliči slugama Božijim odnosi se na svete Anđele, Apostole, Proroke, Mučenike i uopšte na sve svete. Osim toga mi poštujemo Drvo časnog i životvornog Krsta na kojem je naš Spasitelj stradao za spasenje sveta. Poštujemo izobraženje životvornog Krsta, Vitlejemske jasle kroz koje smo mi izbavljeni iz tame neznanja, mesto Golgotu, živonosni Grob, osvećene sasude u kojima se svršava beskrvna Žrtva; Svetitelje poštujemo i slavimo svagdašnjim pominjanjem, svečanostima, podizanjem svetih hramova i prinosima. Još se klanjamo ikonama Gospoda našeg Isusa Hrista, Presvete Bogorodice i sviju svetih; ove ikone poštujemo i celivamo a tako isto i slike svetih Anđela, kako su se oni javljali nekim Patrijarsima i Prorocima; slikamo i Svetog Duha onako kako se on javio u vidu goluba. Ako nam pak neko zbog poštovanja svetih ikona prigovara za idolopoklonstvo, to mi tako prebacivanje smatramo kao taštinu i besmislicu; jer mi nikome drugome ne služimo već samo jednome u Trojici Bogu. Svete pak poštujemo na dva načina. Prvo, s obzirom na Boga, jer radi Njega slavimo svete; drugo, s obzirom na same svete, ukoliko su oni žive slike Božije. Uz to, poštujući svete kao sluge Božije, poštujemo svete ikone prenosno, - upućujući poštovanje prvoobrazima: jer ko se klanja ikoni, taj se kroz ikonu klanja prvoobrazu (onome koga ta ikona prikazuje); tako da se nikako ne sme deliti poštovanje ikone od poštovanja onoga što je na njoj naslikano, već i jedno i drugo ostaje u jedinstvu, kao što je čast koja se iskazuje carskom poslaniku nerazdeljiva sa čašću koja se iskazuje samom Caru.
Ona mesta koja uzimaju protivnici iz Pisma za potvrdu svoje besmislenosti ne koriste im toliko koliko oni misle; naprotiv, ona se sasvim slažu sa našim mišljenjem. Jer čitajući božansko Pismo mi ispitujemo vreme, lice, primere i uzroke. Zato ako nađemo da jedan te isti Bog na jednom mestu govori: ne pravi sebi idola niti kakva lika, ne klanjaj im se i ne služi im, a na drugom mestu zapoveda da se naprave heruvimi, i ako uz to vidimo u hramu napravljena izobraženja volova i lavova: to sve mi nećemo shvatiti sujeverno (jer sujeverje nije vera). Kao što smo kazali, uzimajući u obzir vreme i druge okolnosti, dolazimo do pravilnog razumevanja. Reči: ne pravi sebi idola ili lika, po našem razumevanju znače to isto što i reči: ne klanjaj se tuđim bogovima, ne služi idolima.
Tako će od Crkve sačuvani od vremena Apostola, običaj da se poklanja svetim ikonama, i služba koja pripada jedino Bogu, ostati neprikosnovenom, i Bog neće protivrečiti svojim rečima. Što se naši protivnici pozivaju na Svete Oce koji tobože govore da je nepristojno klanjati se ikonama, to nas još više štite ovi sveti muževi, pošto oni u svojim raspravama ustaju protiv onih koji svetim ikonama odaju božansko poštovanje, ili unose u hramove slike svojih rođaka; takve poklonike oni anatemišu, ali ne poriču pravilno poštovanje svetitelja i ikona, časnoga Krsta i svega gore spomenutog, Da su se svete ikone još od apostolskih vremena upotrebljavale u hramovima i da su im se verni klanjali, o tome nam mnogi svedoče sa kojima zajedno i sveti Sedmi vaseljenski sabor izobličava svako jeretičko ismejavanje svetinje.
Pošto ovaj sabor na vrlo jasan način daje razumeti kako se treba klanjati svetim ikonama, kada proklinje i odlučuje one koji iskazuju ikonama božansko poštovanje ili koji nazivaju pravoslavne - koji se klanjaju ikonama, idolopoklonicima. To i mi s njima zajedno predajemo anatemi one koji odaju ili svetome, ili Anđelu, ili ikoni, ili Krstu, ili svetim moštima, ili svetim sasudama, ili Jevanđelju, ili čemu drugom što je gore na nebu i što je na zemlji i u moru, onakvu čast kakva priliči jedinome u Trojici Bogu. Isto tako anatemišemo i one koji poštovanje ikona nazivaju ikonosluženjem i zato im se ne klanjaju, ne poštuju Krst i Svetitelje, kao što je zapovedila Crkva. Mi se klanjamo svetiteljima i svetim ikonama onako kako smo kazali da bi one služile neučenima umesto knjiga i da bi ih pobudile na podržavanje vrlinama svetitelja i sećanje na njih, da bi pripomogle na umnoženje ljubavi, da bdiju i da svaki dan prizivaju Gospoda kao Vladiku i Oca, a svetitelje kao sluge Njegove, pomoćnike i posrednike naše.
Ali jeretici osuđuju i samu molitvu pobožnih Bogu i mi ne razumemo zašto oni ponajviše poriču molitvu monaha. Mi smo naprotiv uvereni da je molitva razgovor sa Bogom, moljenje dostojnih dobara od Boga od koga se nadamo da ćemo ih dobiti. Ona je prinošenje k Bogu, pobožno raspoloženje upućeno Bogu; traženje u mislima nebeskog; lečenje svete duše, prijatno služenje Bogu, znak pokajanja i tvrdog pouzdanja. Ona se vrši ili u samom umu ili u umu i u ustima. U vreme molitve mi gledamo dobrotu i milost Božiju, osećamo svoju nedostojnost, ispunjavamo se osećanjem blagodarnosti, zavetujemo se da ćemo unapred biti Bogu pokorni. Molitva krepi veru i nadu, uči trpljenju, ispunjavanju zapovesti i naročito moljenju nebeskih darova; ona rađa mnoge plodove koje bi bilo izlišno nabrajati; svršava se u svako vreme ili u uspravnom položaju tela ili sa klečanjem. Tako je velika korist od molitve da ona sačinjava hranu i život duše. Sve se ovo što je rečeno osniva na Svetom pismu i onaj koji traži dokaze za to sličan je bezumniku i slepcu koji u po jasnog dana sumnja u sunčevu svetlost. Ipak jeretici u želji da opovrgnu sve što je Hristos zapovedio dotakli su se i molitve. Uostalom, stideći se tako javno da otkriju svoje bezboštvo oni ne odbacuju molitvu uopšte, već zato ustaju protiv monaških molitava, i to čine s tom namerom da probude u prostodušnima mržnju prema monasima, da ih prikažu kao ljude neprihvatljive, i šta više nevaljale, i koji uvode novotarije da ne bi niko poželeo da se od njih pouči u dogmatima blagočestive pravoslavne vere. Jer je neprijatelj brz na zlo i iskusan u delima sujete; zato i njegovi privrženici (kakvi su zaista ovi jeretici) nemaju volje da se sa tolikom revnošću bave delima pobožnosti, s kolikom se strmoglavljuju u bezdan zala i bacaju u takva mesta na koja Gospod i ne gleda.
Posle toga treba upitati jeretike: šta će oni reći o molitvama monaha? Ako jeretici dokažu da su monasi nešto protivno pravoslavnoj pobožnosti hrišćanskoj, to ćemo se i mi složiti s njima i monahe nećemo nazivati ne samo monasima već ni hrišćanima. Ako pak monasi sa potpunom zaboravnošću o sebi propovedaju slavu i čudesa Božija neprestano i u svako vreme, koliko je to moguće proslavljaju veličanstvo Božije u pesmama i slavoslovljima pevajući reči Pisma ili izabirajući himne iz Pisma ili sastavljajući svoje saglasne sa Pismom. Tako monasi po našem mišljenju ispunjavaju delo apostolsko, proročko, ili bolje delo Božije. Zato i mi kada pevamo utešne pesme iz Trioda i Mineja ne činimo ništa novo što ne bi priličilo hrišćanima: zato što sve ove knjige sadrže zdravo i istinito bogoslovlje i sastoje se iz pesama ili izabranih iz Svetog pisma ili sastavljenih po nadahnuću Duha tako da su u našim pesmama samo reči druge nego u Svetom pismu; a upravo mi pevamo to isto što je u Pismu, samo drugim rečima. Radi potpunog uverenja o tome da su naše pesme sastavljene iz reči Pisma mi u svaki takozvani tropar stavljamo stih iz Pisma. Ako pak mi posle čitamo i molitve sastavljene od starih Otaca, to neka nam kažu jeretici šta su oni primetili bogohulno i bezbožno kod ovih Otaca? Tada ćemo i mi zajedno sa jereticima ustati protiv njih. Ako pak jeretici pokažu još na svagdašnju i neprestanu molitvu - to kakvo je zlo od takve molitve i za njih i za nas? neka se oni protive (kao što se ustvari i protive) Hristu koji je iskazao priču o nepravednom sudiji upravo za to da bi istakao preku potrebu neprestane molitve, Koji je učio da bdimo i da se molimo da bi izbegli napasti i stali pred Sina Čovečijeg; neka se protive rečima apostola Pavla (u poslanici Solunjanima, gl. 5) i mnogim drugim mestima Pisma. Ne smatramo za potrebno da se obraćamo svedočanstvima drugih božanskih učitelja katoličanske Crkve koliko ih je god bilo od Hristovoga vremena do nas, jer da se osramote jeretici dovoljno je i to da ukažemo na neprestanu molitvu Patrijaraha, Apostola i Proroka.
I tako ako monasi podražavaju apostolima, prorocima, Svetim Ocima i praocima samoga Hrista. To je očevidno da su molitve plodovi darova Duha Svetoga. Što se tiče jeretika koji izmišljaju psovke na Boga i na sve božansko izvrćući, kvareći i vređajući Sveto pismo. To su njihove izmišljotine mudrovanja i izmišljanja đavola. Ništavna je i ta tvrdnja kao da Crkva ne može propisati uzdržanje od jela bez prinude i nasilja. Jer Crkva je sasvim dobro postupila ustanovivši sa svom pažnjom radi umrtvljenja tela i strasti, molitvu i post, čijim su se čuvarima i uzorima pokazali svi svetitelji i posredstvom kojih se neprijatelj naš đavo uz pomoć više blagodati ruši sa svima svojim vojskama i silama i blagočestivim se ovaj put udobno svršava. Na taj način vaseljenska Crkva proničući u sve ovo ne prinuđava, ne čini nasilje, već priziva, savetuje, poučava onom što je u Pismu i ubeđuje silom Duha.
U Carigradu meseca septembra 1723. godine od rođenja Hristova
Jeremija, po milosti Božijoj arhiepiskop carigradski, Novog Rima i vaseljenski patrijarh, potpisao svojom rukom, i svedočim i ispovedam da je ovo pravoslavna vera naše Hristove, apostolske, katoličanske i istočne Crkve.
Atanasije, po milosti Božijoj patrijarh velikog grada Božijeg Antiohije svojom rukom potpisao i svedočim i tvrdim i ispovedam da je ovo pravoslavna vera naše Hristove, apostolske, katoličanske i istočne Crkve.
Hrisant, po milosti Božijoj patrijarh svetog grada Jerusalima svojom rukom potpisao i svedočim i ispovedam da je ovo pravoslavna vera naše Hristove, apostolske, katoličanske i istočne Crkve.
Kalinik Iraklijski, svojom rukom potpisao slažući se srcem i ustima sa gore spomenutim svetim patrijarsima što ću i ispovedati do poslednjeg mog časa.
Antonije Kizikijski, ispovedam da je ovo vera katoličanske i istočne Crkve.
Pajsije Nikomidijski, svojom rukom potpisao i ispovedam da je ovo vera katoličanske i istočne Crkve.
Gerasim Nikejski, svojom rukom potpisao i ispovedam da je ovo učenje katoličanske i istočne Crkve.
Pahomije Halkidonski, svojom rukom potpisao i ispovedam i svedočim da je ovo učenje katoličanske i istočne Crkve.
Ignjatije Tesalonikijski, svojom rukom potpisao i ispovedam i svedočim da je ovo učenje vaseljenske i istočne Crkve.
Antim Filipopoljski, svojom rukom potpisao ispovedajući i svedočeći da je ovo učenje katoličanske i istočne Crkve.
Kalinik Varnski, svojom rukom potpisao i ispovedam i svedočim da je ovo učenje katoličanske i istočne Crkve.
---------------------------------
ŠTAMPANO IZDANjE
Knjiga: IZVORI ZA CRKVENU ISTORIJU - Protojerej-stavrofor dr Radomir Popović, str. 402-422
Izdavač: Centar za hrišćanske studije, knjiga 2
Mesto: Beograd
Izdato: 2006.
Priprema za štampu: Petar A. Bojković
Štampa: Artprint
Tiraž: 1000
PREUZETO SA INTERNET IZDANjA
Objavljeno: 23. februar 2009.
Izdaje: © Svetosavlje.org
Urednik: prot. Ljubo Milošević
Osnovni format: Vladimir Blagojević
Digitalizacija: Stanoje Stanković
Korektura: Stanoje Stanković
Dizajn stranice: Stanoje Stanković
|
|