 |
 |
ЗАКЉУЧАК Насушном потребом садашњости може се сматрати отворено исповедање те неоспорне истине, да је Христос саздао управо Цркву и да је потпуно бесмислено одвајати хришћанство од Цркве и говорити о некаквом хришћанству мимо свете Христове Цркве православне. Та истина ће, сматрамо, многима осветлити коначну тачку њихових мучних трагања, указаће им је, не у беживотном учењу, чак и јеванђелском, већ у црквеном животу где се они стварно ослобађају сатаниних замки, који их је уловио у своју вољу (2.Тим. 2:26). Та истина помаже и нама да познамо црквени живот и да "саберемо растурена" црквена чеда, да сви једно буду, како се молио Исус Христос пред Своја страдања. Осмотрите, како се мучи несрећна птица, када лети при јаком ветру! Како је неуједначен њен лет! Она час узлеће у вис, час се стропоштава на доле, час се помакне мало унапред, час је поново ветар враћа далеко уназад. Тако бива ношен и човек ветровима лажних учења. Али као што се птица успокојава у гнезду, у густим гранама дрвета, и мирно из свог уточишта гледа свирепу буру, тако и човек задобија мир, када прибегава Цркви. Из свог тихог пристаништа он гледа на свирепу буру "око зидова Цркве", тугује због несрећних људи, који су захваћени том буром ван Цркве и оклевају да се сакрију под њен благодатни кров, и моли се Господу: "Сједини их са Твојом светом, саборном и апостолском Црквом, да и они са нама славе пречасно и величанствено Име у Тројици слављенога Бога."
|
