 |
 |
ПИСМО ПРВО Драги родитељи, Након јучерашњег телефонског разговора са вама дошла сам до закључка да ми је лакше да одговорим на ваша питања преко писама у којима бих могла детаљно да објасним зашто сам примила Православље. На тај начин ћу моћи боље да размислим о вашим питањима и доведем у ред моје одговоре. Ви ћете на тај начин имати времена да поразмислите над одговорима и поставите нова питања ако их будете имали. Одлучила сам да ово писмо почнем са разматрањем питања о основама наше вере – коме признајемо апсолутно право поседовања истине и зашто. Можда у следећем писму могу да одговорим на многа од ваших конкретних питања која се тичу догмата и обреда Православне Цркве. Такође желим да вам пишем и о самој Цркви, о њеним верницима и о односу Цркве према екуменизму. БИБЛИЈА Хајде да на почетку говоримо о Библији. Можете рећи да веровања православних хришћана допуштају много таквих појмова којих нема у Библији. Ви се чудите зашто смо привржени тим појмовима и зашто их чувамо. Тако нешто је могуће захваљујући чињеници што православни поред Библије прихватају и друге изворе истине. Када сам први пут почела да изучавам Православље мене је непрестано мучило питање зашто морам да верујем у то да је Библија - Реч Божија? Зашто у њој морају бити управо књиге које су укључене, а не неке друге. И да ли у њој морају да буду све књиге које се сада налазе у њој? Открила сам да су се хришћани, који су живели у првим вековима након Христовог Рођења, мимоилазили у мишљењима о томе које књиге Светог Писма су биле дане од Бога, а које представљају дела обичних смртника – можда написане од стране светих и мудрих људи, можда од стране јеретика или обмањивача - али у сваком случају дела која нису богонадахнута. Тако се например, чак 300 година након Христовог Рођења разматрало питање аутентичности посланица Апостола Јакова, Друге Петрове, Друге и Треће Јованове посланице. Мишљења су била подељена и око Откровења Јовановог. Постојала је књига која се звала „Јеванђеље од Петра“. Познат је такође и документ са називом „Учење дванаест апостола“, написан крајем првог или почетком другог века од Христовог Рођења. Познате су и књиге светих Игњатија и Поликарпа, ученика светог Апостола Јована. Међутим, дела светих Игњатија и Поликарпа не улазе у Библију. Упознала сам се са делима њих двојице и могу рећи да она нису била укључена у Библију јер тобож у њима постоји нешто неправилно и што је сумњиво питање аутора; напротив, ова дела остављају утисак светих и јако корисних књига, али их ипак не разматрају као део Светог Писма. Само се један део од мноштва постојећих ранохришћанских дела сматра за део Светог Писма. Ко онда може бити судија у питању које су књиге написане по људском надахнућу, а које су богонадахнуте? Историјски разлог што ви сада имате могућност да читате зборник свештених књига познат као Библија налази се у томе што се ово питање разматрало на посебним црквеним Саборима. Наравно, заједно са другим питањима. Коначан састав Светог Писма (Библије) био је утврђен на Трулском Сабору 692. године. Сабор је донео одлуку поводом канона Светог Писма који од тада остаје непроменљив и прихвата се од стране свих хришћана као Реч Божија. Много касније, када се догодила побуна и одвајање од римокатолицизма (након 1400-те године од Х.Р.) протестанти су наставили да се придржавају већине догмата који се тичу Светог Писма, иако су одбацили и многе друге догмате. Зато су вас и учили да књиге сабране у Библији представљају посланицу Божију људском роду. То су историјски разлози тога што сматрате Библију Словом Божијим. Као што сам већ рекла, одлука о томе шта треба да уђе у Свето Писмо била је донета од стране Црквених Сабора. Којим критеријумима су се они руководили? Постојала су два основна критеријума: 1) Ко је написао књигу (и колико је велика сигурност да она заиста припада претпостављеном аутору) и 2) Да ли је садржај књиге у сагласности са апостолском традицијом, која се такође назива и Светим Предањем, или није. Тешко да ћете одрицати правилност првог критеријума. Што се тиче другог критеријума треба знати да првих година постојања Цркве канон Светог Писма још није био у потпуности утврђен. Често су се јављале јереси које су изазивале смутњу у Цркви. Неки чланови Цркве уводили су нова лажна учења, која су водила у погубне јереси, па су чак оснивали и сопствене „цркве“. Некада би ти јеретици писали своје псеудо-апостолске књиге као покушај да одвуку верне од истинске Цркве. Као последица свега тога хришћани су морали да суде о правилности својих веровања и дела, проверавајући их учењем Апостола које се предавало из генерације у генерацију како у писменом, тако и у усменом облику. Јер апостоли говоре да су хришћани дужни да се потчине свему ономе што их апостоли уче, како својим делима, тако и речју. Свети апостол Павле пише: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). „Хвалим вас пак, браћо, што ... држите предања као што вам предадох“ (1 Кор. 11:2). „Што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама“ (Фил. 4:9). Неко може посумњати да ли су материјали који се предају усмено на крају крајева били укључени у једну или другу књигу Новог Завета? Ако би то било тако, зашто би нам Бог давао таква бесциљна указивања у Светом Писму? Три наведене реченице би биле апсолутно сувишне. Не. Потпуно је очигледно да се ове речи односе на оне апостолске поуке које су изложене у њиховим проповедима, које нису биле записане, као и на оне поуке које су давали људима целокупним начином живота. Ове околности су се узимале у обзир приликом доношења одлуке о истинитости различитих књига. Такви су били критеријуми. Којим методима се одређивао садржај Библије на Сабору епископа који су се окупили ради разматрања догматских питања? То је био управо онај метод који су препоручивали сами апостоли. И сама Библија сведочи о томе. У књизи Дела Апостолских (15:1-32) говори се о догматском спору који се тицао питања да ли хришћани треба да испуњавају јеврејске обреде. На свом Сабору Апостоли су одлучили да хришћани не треба да их следе и послали су целој Цркви писмо које говори о њиховој одлуци. На тај начин је овај догматски спор био решен на Апостолском Сабору. Међутим, можете рећи да се овај савет састојао из Апостола: које право епископи имају да раде то исто? Историјски је несумњиво да су апостоли учили да су епископи, које су они постављали у свим градовима, дужни да испуњавају исте оне задатке које су испуњавали и апостоли. То значи да су епископи дужни да руководе службама, постављају свештенике у свим помесним Црквама, постављају ђаконе, а такође учествују и на Саборима који се окупљају ради решавања догматских и других спорова, итд. Зато, када се јави спор по неком догматском питању, епископи се окупљају да би донели одлуку. То је постојећа традиција и ми се држимо ње. Сагласно основама вере, хришћани су дужни да се потчињавају одлукама црквених Сабора. Њихова власт је установљена Светим Писмом. Сам Господ је заповедио да се одваја пшеница од корова, у овом случају, нови проблеми смутњи и јереси. САБОР Наравно, ни Сабор епископа није увек непогрешив (иако су грешке јако ретке). Запазите да се у Делима Апостолским, у 15-ој глави, у обраћању Цркви не говори да донесена одлука представља истину у последњој инстанци и ненарушив закон, већ се само објављује да је то угодно Духу Светом и Апостолском Сабору. Из тога се може закључити да апостоли предлажу своје решење на одобрење Цркви: „Нама је ово угодно, да ли се слажете?“ Када би се њихово решење сматрало коначним, апостоли би очигледно употребили изразе као: „Дух Свети нам је објавио“, или „ако се ко не потчини, прогласите га јеретиком“. Узимајући у обзир велики број одступника у Цркви у то време, о чему сведочи и апостол Павле, апостоли би требало да направе што је могуће строжију посланицу. Употреба речи „угодно“ указује на то да одлука Сабора неће бити реална, ако је Црква као целина одбаци. Ако одлука буде прихваћена од стране црквене пуноће, биће проглашена за догмат и сви хришћани ће јој се повиновати. На сличан начин су се одвијали и многи црквени Сабори. Неки од њих су били помесни, који су се окупљали да би се разоткриле неке локалне јереси или реше нека поједина питања у вези са поретком и дисциплином. Међутим, на неколико Сабора била је представљена целокупна Црква и њихове одлуке по питањима догмата признате су од стране целокупне Васељенске Цркве. Таква је основа власти Цркве као целине приликом разматрања одлука црквених Сабора. ЦРКВА Размотримо сада питање о власти Цркве ван њене повезаности са делатношћу црквених Сабора. Једна од основних идеја Библије је да Црква сама по себи представља једно Тело , а не аморфну организацију, која у себи укључује слободне индивидуе, где свака покушава да самостално пронађе истину. Црква представља јединство, сарадњу, узајамну приврженост сваког члана. Црква као целина, сви њени чланови који живе заједно благодаћу Светога Духа, одваја добро од зла. Свети Дух води сву Цркву. Када би Бог даровао свакој индивидуалној личности засебна откровења без узимања у обзир њене духовне и емоционалне зрелости, самим тим би Он људима дао могућност да упадају у грех гордости, најтежи од грехова, најтежи за откривање и најтежи за очишћење. Да би спречио искушење слабих хришћана, Бог говори преко консензуса целе Цркве и преко неких Светих Отаца и праведника. Бог бира да говори њиховим устима јер су они духовно зрели и праведни хришћани, чији живот представља предивно сведочанство њихове праведности. Црква потврђује истинитост посланица које они објављују. Иако силе пакла и могу да победе поједине личности, не могу да победе Цркву основану од Христа, јер Он неће дозволити Свом Телу да греши. Ако вам се учини несхватљивим овај догмат о Цркви, могу вам навести изреку која је у великом степену утицала на мој сопствени прелазак у Православље: „Црква је...стуб и тврђава истине“ (2 Тим. 3:15). Ако је Црква стуб и тврђава истине, ми смо онда дужни да слушамо њене речи и покоримо се њеном учењу. Христос је рекао ученицима: „а када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину“ (Јн. 16:13). У грчком тексту реч „вас“ такође стоји у множини, што значи да се односи или на Цркву као целину или на ученике. У сваком случају, како год да тумачите ову изреку она ће вас одвести Православљу. Ако сматрате да се овде говори о Цркви онда треба да следите њено учење које и јесте Православље. Ако мислите да се овде говори о ученицима, то значи да сте дужни да поступате као што је писано на оним местима у Светом Писму о којима сам писала горе, говорећи о црквеним Саборима и традицијама; на тај начин ћете такође прићи Православљу. Свети Дух не води сваког хришћанина засебно, јер хришћанин може бити неискусан, обманут или у заблуду. Дух Свети бира да Своју вољу објави преко консензуса читаве Цркве. Управо зато ми и не верујемо у непогрешивост било ког човека, осим Богочовека Исуса Христа. И римски папа и искрени протестанти и свети праведници могу чинити грешке. Међутим, Свети Дух чува целу Цркву „која нема мрље ни боре“ (Еф. 5:27). Ако мислите да искрена вера у лажне догмате такође нема мрље ни бора, прочитајте шта говори свети Павле Галатима о њиховим погрешним мишљењима (Гал.1:6-9; 5:4, 7-10). Дакле, Црква собом представља једно Тело, које говори на основу искуства и савета њених Отаца и светих праведника и руководи свим хришћанима у њиховој вери и делима. ПРЕДАЊЕ Свето Писмо потврђује власт Светог Предања, Сабора и Цркве. Управо они имају јако важну улогу у тумачењу Светог Писма. Сви знамо да су разни људи на различите начине тумачили Свето Писмо и да при томе могу лако бити дозвољена различита неправилна схватања. Зато је за нас толико важно Апостолско Предање (види горе како је о томе говорио свети Павле), којим се руководимо приликом изучавања Светог Писма. Како можемо правилно разумети то о чему се говори у Светом Писму ако игноришемо места која говоре о усменом предању, Саборима и улози Цркве? На тај начин бисмо игнорисали саму суштину коју покушавамо да схватимо. Само Свето Писмо говори да његово тумачење није задатак појединца: „И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу“ (2 Пет. 1:20). Овде апостол Петар кратко подсећа на то да ниједан хришћанин не може индивидуално, сам по себи, наћи истину у Светом Писму. Управо ово представља једно од основних протестантских веровања. Захваљујући делатности Сабора, постојању Светог Предања, Црква колективно у себи чува истину, разликује истинита од лажних тумачења. Црква не противречи Светом Писму, већ га потврђује и руководи његовим тумачењем. Ако вам се учини чудном идеја о томе да Црква или Сабори уводе нове обреде и учења или дају потпуније тумачење учењима објављеним у прошлости, сетите се да је Бог одувек давао све потпунија откровења Свом народу. Наравно, Бог не мења истину, али је често допуњује и објашњава већ познато. Тако је например, Енох био узет од Бога, али је Свој изабрани народ Бог извео од Авраама. Авраам је био Божији човек, али му нису дата таква откровења закона као што је Бог дао Мојсеју. И Мојсејева мудрост је постепено расла, почевши од догађаја са чудесном купином до градње ковчега и откровења Закона. У историји Израиља постоје и други примери повећавања размера истине која се откривала људима. Бог нам је такође дао учења пророка и књиге мудрости који не противрече томе што је написано раније, већ га допуњују и обогаћују. Затим нам је објавио Своје откровење преко светог Јована Крститеља. Господ Исус Христос, Син Божији, Собом представља величанствени пример Божијег Откровења. Ви можете рећи да након Његовог јављања више нису потребна никаква откровења. Наравно, након Христовог Вазнесења све што је Црква требала да ради је само да учи о томе што је Исус рекао, што је чинио и Ко је био. Тим не мање, Бог се јавио светом апостолу Павлу на путу за Дамаск, након чега је свети апостол провео неко време у пустињи у Арабији, проучавајући Реч Божију, иако се након тога он и саветовао са другим апостолима, да би се уверио да је правилно схватио учење које му је предано. Сведочанства о новим Божијим откровењима и пророштвима постоје у Делима Апостолским (Дела ап. 11:27; 13:1; 21:9), а такође у другим посланицама (Еф. 4:11). Такође је написано: „Када се сабирате сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање “ (1 Кор. 14:26). На тај начин Писмо сведочи да Бог током многих векова наставља да открива Своју истину људима(1). Нисам помињала неке од разлога због којих Православна Црква много тога ради и много прихвата без обзира на то што о томе нема посебног указивања у Библији. Један од разлога је то што је сама Црква, вођена Светим Духом, одредила шта треба да следи између осталог и у састављању Библије. Захваљујући руководству Светога Духа, епископи и цела Црква могли су да установе да управо те и само те књиге представљају Реч Божију. Са своје стране, Библија сведочи о власти Цркве по питањима догмата (1 Тим. 3:15), а такође и о власти Светог Предања (1 Кор. 11:2; Фил. 4:9; 2 Сол. 2:15). Писмо и Предање нас уче о природи и карактеру епископске власти и о томе како правилно налазити решење догматских питања, како не треба сваки појединац да изражава сопствено мишљење, већ епископи Цркве који су се окупили на Сабору. Црква, руковођена Светим Духом треба да сведочи о правилности или лажности неке одлуке. Сви ови извори власти: Библија, Свето Предање, Сабори, епископи и Црква као целина не противрече једно другом. Они се не супротстављају једно другом и не противрече међусобно. Напротив, сваки од тих извора делује у сагласности са осталим и подржава их. Они су много тесније повезани међусобно, него што се то види из мог описа. Бог је тако одредио да они тесно сарађују, исправљају и уравнотежују међусобна дела. Захваљујући томе не могу нас одвести у заблуду силе зла и ми остајемо деца Бога, у Коме нема лажи. * * * * * Ово је све о чему сам хтела сада да пишем. Молите се и размислите о мојим речима. Помињем вас у својим молитвама, јер знам да вам је неопходна помоћ да схватите православно учење и делујете у сагласности са њим. Молим се да би вам Бог Отац преко Сина Свог, Исуса Христа, силом Духа Светога даровао истину и могућности да идете за Њим. Увек вас воли, --------------------------------- НАПОМЕНЕ: |
