 |
 |
ПИСМО ДРУГО Драги родитељи, Добила сам ваше писмо и мислим да схватам разлог ваше узнемирености и неодлучности. Говорите да се слажете са оним што сам писала у свом првом писму, али да ипак имате питања о исправности много тога што ми радимо и у шта верујемо. На та питања и желим сада да одговорим. СПАСЕЊЕ На почетку бих се кратко дотакла неких протестантских догмата о спасењу. У сагласности са учењем Господа Исуса Христа и апостола, спасење милошћу Божијом представља процес који почиње када човек ступи у Цркву и у потпуности може да се заврши тек након његове смрти. Црква никада није веровала у то да неко може стећи мистичко искуство које му гарантује улазак у рај. Господ говори: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти “ (Мт. 24:13). Такво учење о спасење су нам предали Апостоли. Када хришћанин стреми спасењу, он побуђен љубављу према Господу, почиње да исправља свој живот. Дар Светог Духа који се добија приликом крштења представља почетак спасења. Међутим, хришћанин мора да настави да се спасава, иначе ће постати налик зрну које, будући засађено руком Божијом, расте неко време, а затим вене под јарким сунцем или се угуши у трњу. (Лк. 8:5-15). Спасење ни у ком случају није награда хришћанину за његова праведна дела која пророк пореди са нечистом хаљином (Ис. 64:6). Хришћанин љуби Бога и стреми Њему и, захваљујући овој љубави, стреми да постане налик Господу. Бог, у Својој неизмерној љубави и милости, види ово хришћаниново стремљење и дарује силе за испуњење Његове воље. Након тога, чак и без обзира на неуспех, Господ може да му дарује спасење. Никада се не може тврдити да ће једни обавезно (без икаквог избора) отићи у рај, док је другима предодређен пакао. Таква тврдња представља древну јерес коју је Црква давно одбацила, а која се међутим, поново јавила током протестантске реформације. Чињеница да Бог може предвидети резултат од самог почетка ни у ком случају не одриче постојања слободне воље у нама. Напротив, то сведочи о томе да је Господ заиста Свудаприсутан и да му је већ у прошлости било познато све оно што ћемо чинити у будућности. Бог као Свевидећи зна све од самог почетка. Међутим, Његови путеви су неистраживи и зато нам Господ попушта да проживимо наше животе као што их живимо. Међутим, наши поступци су последица нашег слободног избора. На тај начин, не можемо имати никакве изговоре за сопствене погрешне поступке. Дакле, Бог нам оставља могућност да сами одлучимо како да проживимо наш живот. Наша одлука се састоји у одбацивању или у прихватању Њега, Његових путева и милости. Зато спасење представља одлуку целокупног нашег живота. Оно не може бити даровано заувек у неком конкретном тренутку живота, не може се добити посвећујући Богу само недељно јутро сваке недеље. Спасење је нешто за шта се морамо борити цео живот. Ако желим да задобијем драгоцени бисер, неопходно је да продам све што имам (најдраже за мене и једино моје истинско власништво је време) да би га купила. Свети апостол Павле овако описује праведни живот: „Радујте се свагда, молите се без престанка, н а свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу “ (1 Сол. 5:16-18). То како проводим сваки тренутак мог живота одлучиће да ли се крећем ка осуди или спасењу. Међутим, никакве коначне одлуке неће бити до тренутка док не станем пред суд Господњи. Чак и ако све своје време користим да би се спасила, кајем се за своје грехе, верујем у милост Божију, потчињавам се Господу и љубим Га, спасење могу добити само милошћу Божијом, јер не могу да га зарадим: цена је исувише висока. Спасење мора да се дарује од Господа, јединог Човекољупца. СВЕТИТЕЉИ Знам да уважавате и поштујете председника Сједињених Америчких Држава. Ако он уђе у собу ви ћете устати са поштовањем и врло је вероватно да у присуству тако важне личности нећете моћи да изговорите ни реч. Истовремено, сумњате у то да ли треба да поштујемо наше Свете. Међутим, Светитељи су имали прилике да буду у много већим искушењима од предизборне кампање. Водили су много тежу и кориснију борбу: по милости Божијој они су победили себе и ђавола. Зар не треба да им указујемо исто или чак још и веће уважавање него привременим владарима? Ми поздрављамо олимпијске победнике и много говоримо о њиховом труду и вештини. Али зар не заслужује много више поштовање и уважавање праведни живот? Немојте, међутим, мислити да када се обраћамо овим светим мушкарцима и женама заборављамо на Господа. Они су светилник за свет и Цркву, као одсјај Господа Који је Светлост. Мене су јако надахнули на молитву Господу Житије Богородице Дјеве и неких других Светитеља које сам доживела као пример милости Божије. До усхићености су ме доводили описи Његове милости и помоћи коју је Он пружао тим људима. Охрабрило ме је сазнање да ће Он то исто урадити и за мене ако Га замолим. Светитељи су постали оно што јесу захваљујући милости Божијој и хвалити њих значи хвалити и Господа, њиховог Творца и Помоћника. Ако су Светитељи део Тела Христовог, зар нисмо дужни да, гледајући на њих, потпуније формирамо Христов образ у себи? Сви хришћани су свети, у смислу да су „праведни“. Стављајући пред име титулу „свети“ Црква указује на то да је земаљски живот тих људи био толико изузетан и достојан опонашања да их она издваја као водиче које хришћани треба да следе на свом путу, исто као што их је свети апостол Павле призивао да следе његов пример (1 Кор. 4:16; 11:1). Црква такође сведочи да се људи које она назива Светима налазе заједно са Богом, праведно Га прослављајући у рају. Чињеница да су Свети верна деца Божија, потврђује се чудима која се догађају на њиховим гробовима након њихове смрти и тиме што људи који узносе молитве њима добијају одговор. На тај начин и учење Цркве и оно што ми знамо из искуства сведочи нам да верна деца Божија пребивају са Њим у рају. ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА Постоји много разлога што толико поштујемо Дјеву Марију, Мајку Исуса Христа. Прво, Она је Света и, као и други Светитељи, достојна је нашег поштовања и уважавања. Међутим, Она је необична Светитељка, јер је од свих жена на земљи Бог изабрао управо Њу да је учини Мајком Свог Сина. Тешко да можемо мислити да избор Божији није био пажљив, да није било довољно разлога због којих Јој је Он указао ту част. Ако је Он изабрао Њу, то значи да је Она била изузетно праведан човек. Само то већ је довољно да Јој се указује посебно поштовање јер избор Божији указује на Њено достојанство. Међутим, постоје и други разлози. Она је прва од свих поверовала да Исус јесте Христос, Син Божији. Она је била прва хришћанка. Она симболише сву Цркву, јер као што је Христос пребивао у Њеном наручју, тако Он обитава и у Својој Цркви. Као што је било приметно Христово пребивање у Њеном наручју, тако и то што Христос пребива у нама треба да постане приметно за све. Као што је Она одговорила Архангелу Гаврилу: „Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој“ (Лк. 1:38), тако треба да одговарамо и ми, тако треба да испуњавамо вољу Божију у потпуној покорности и смирењу. Као што је она трпељиво подносила поруге, исмевање и ругања због Христа, тако и ми треба да их трпимо. Њена заповест слугама на свадби у Кани је савет за све нас: „Што год вам рече учините“ (Јн. 2:5). Истинита је реч да онај ко гледа на Дјеву Марију види Господа јер Она као да постаје провидна, откривајући Га за све. Зато је на већини икона она насликана како указује на Христа, чинећи Га центром свега. Мајка Божија такође штити догмат Оваплоћења који тврди да се Бог (а не човек који је касније био обожен) јавио у телу (а не само као дух) и постао наш Спаситељ. Зато Она и носи име Богородице. Зашто је зовемо Мајка Божија? Ми то говоримо да бисмо нагласили да је Исус, Кога је Она родила, био и јесте Богочовек, а не само обичан човек који се касније слио са Богом. У свим црквеним песмама јасно се говори да је Христос Предвечан, то јест, да Богородица није извор Његовог Божанства јер је Он постојао још пре вечности, пре него што је Бог створио време. Христос је Један од Лица Тројице и од Дјеве Марије Он добија само Своју људску природу. Разумевање овога помаже нам да избегнемо јерес која тврди да је Богородица могла да роди било Кога од Тројице. ЗАСТУПНИШТВО СВЕТИХ Од најранијих времена Црква нас учи да се Светитељи у рају моле за оне који су на земљи и да их можемо молити да се моле за нас. Када сам се припремала да примим Православље, размишљала сам о том учењу и схватила да је на моју веру утицала погрешна философија. Нисам схватала потпуни значај Христовог Васкрсења. „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?“ (1 Кор. 15:55). Смрт више није препрека и пораз какав је била некада, јер Христос сада поседује кључеве од смрти и пакла (Отк. 1:18). Светитељи нам помажу својим молитвама. У Откровењу Јована Богослова говори се о Мученицима који се моле под жртвеником за престанак прогона (Отк. 6:9-10). У најранијим историјским документима Цркве, са почетка другог века од Христовог Рођења као што су Житија свештеномученика Поликарпа и Игњатија, такође се говори о хришћанима који се моле новим Мученицима и радују се јер су се нови Светитељи нашли у рају и могу посредовати за њих. Питате ме, како Светитељи могу чути наше молитве. Светитељи представљају део Тела Христовог, а Христос је Свудаприсутан, онда по благодати Божијој, сва наша обраћања Светима долазе до њих. Ако желите да подробније размотрите ово питање, испоставиће се да ћете примењивати законе физике и геометрије на Свудаприсутног, Свемогућег Творца свега. Схватићете да ти закони који су умесни за коначне величине, не могу бити примењени за Бесконачно Биће. Нама је довољно да знамо да наше молитве стижу до Светитеља. За шта се молимо? Реч „Молитва“ је само древни облик речи које означава молбу. Молимо Светитеље да нас заступају пред Богом. Ми их молимо да се моле за нас, исто као што могу да замолим и свог суседа да се помоли за мене. Зашто молимо Свете да се моле? Свети апостол Јаков пише: „Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5:16) . Црква нас учи да су те молитве угодне Господу. Сем тога, јако често поред мене нема никог од хришћана које бих могла да замолим да се помоле за мене, а Светитеље можеш замолити увек. Речено ни у ком случају не скида одговорност са хришћана који још увек живе у овом свету да треба да се моле једни за друге. То није само наша обавеза, већ и наша предност. Могућност да се узносе молитве Светитељима који су у рају дозвољава људима који желе да им се молитве испуне, да се моле у свако време када им је посебно потребна Божија помоћ. МОЛИТВЕ ЗА УМРЛЕ Хришћани умиру не достигнувши увек потпуно савршенство. Молимо се јер је Тело Христово једно и ни један од чланова тела не треба да буде лишен молитвеног заступништва. Зато се и молимо за мртве у Христу, узносећи Господу нашу недостојну љубав. Чак и наше убоге молитве могу помоћи умрлима и ми смо дужни да се молимо за све хришћане, здраве и упокојене. МОШТИ БОЖИЈИХ УГОДНИКА Прву потврду о чуду које је извршено моштима Светитеља, налази се у Другој књизи Царева у 13. глави, 20-21 стих где се говори да је умрли, дотакнувши се моштију пророка Јелисеја васкрсао. У Делима Апостолским се такође говори о светим убрусима и појасевима светог апостола Павла који су милошћу Божијом чинили чуда (Дела ап. 19:11-12). Како можемо одрицати да Свете мошти и друге светиње чине чуда када се о томе говори у Светом Писму? Од најранијих времена хришћани су се поклањали моштима Мученика, о чему сведоче, например, Житија свештеномученика Поликарпа и Игњатија. Наравно не треба упадати у заблуду – сва чуда чини Бог, али их Он често чини преко светих моштију и светиња. Ако их Сам Господ тако поштује како им ми можемо одрицати поклоњење? Често је одбијање да се поверује у значај чудотворних светих моштију повезано са чињеницом да смо васпитавани у друштву које учи да тело представља само ствар у којој обитава унутрашња природа или душа. Душа има главну улогу, а тело служи само као носилац или суд који је потпуно небитан и непотребан. Међутим, Свето Писмо учи да је тело исто тако саставни део личности као и душа. Када не би било тако, зашто би онда Бог обећао да ће васкрснути тела покојних? Зашто им не би једноставно дао нова тела, створена из неког другог материјала или се у потпуности одрекао од тела приликом васкрсења. Пошто је Господ обећао да ће васкрснути тела умрлих праведника, сачувавши их од труљења и смрти, треба да нам буде јасно да постоји потпуна једнакост између душе и тела. Ми поштујемо тела Светих јер нам они служе као веза са Светима који пребивају у рају са Господом. Господ их је прославио Својим чудима и знацима. Верни треба да их поштују. ИКОНЕ Поклањамо се иконама и указујемо знаке поштовања (исто као и пред крстом или Јеванђељем) верујући да поклоњење указано овим символима постаје реално, то јест предаје се стварним личностима насликаним на иконама. Преподобни Јован Дамаскин учи: „Од века Бестелесни и Невидљиви Бог није имао никакву слику; међутим, сада, када се Бог јавио у телу и боравио међу људима ја сликам икону Господа, јер је Он постао видљив. Не клањам се материји, већ поштујем Творца материје, Коме је било угодно да се ради мог спасења оваплоти и уз помоћ Тела ми дарује спасење. Нећу престати да се поклањам пред Тим Телом, јер сам посредством њега добио спасење. Свети Леонтије Кипарски ( ΙΙΙ век) учи: „Од тренутка када се два комада дрвета споје и формирају крст ја се клањам символу Крста, јер је Христос био распет на њему. Међутим, када се једно дрво одвоји од друго, ја их бацам и спаљујем. Ми се не поклањамо природи дрвета као таквог, већ кроз то дрво изражавамо нашу љубав и поклоњење Ономе, Ко је био Распет“. Поклањамо се Творцу, а не створеном. Створено користимо само да би одали поштовање Творцу. Како се говори у Старом Завету, идолопоклоници су веровали да њихови богови живе унутар идола или су сами идоли и да је зато сакривена сила у њима. Ми тако не верујемо у вези са бојама, дрветом и другим материјалом који се употребљава приликом прављења икона, крста или књига Јеванђеља. Сами по себи они немају никакву силу, беживотни су. Често говоре да хришћани треба да буду као Христос док је био на земљи. Заиста, Православље сматра да сваки хришћанин сам по себи представља икону – образ Божији јављен свету, способан да постигне сву пуноћу истине. Исто као што иконе са Христовим ликом не дају потпуну и савршену представу о Њему, не може се формирати таква представа судећи по већини хришћана. Када се Господ оваплотио, Он је и постао прва икона Божија. Тело и крв су били материјал који нам је дао икону Бога. Зато ми и сматрамо да су људи Божији такође иконе и достојни поштовања. Говорите да вам се не допада „својеврсни иконописни стил“. Иконе се тако сликају јер њихови аутори желе да дају природу личности која је била преображена милошћу Божијом. Управо зато су иконе унеколико формализоване и стилизоване. Небитни световни детаљи, као боре или младежи се не сликају. Иконе се труде да покажу силу Божију, када нам Он постаје видљив или приказују небеске силе и Светитеље које одражавају величину Господа. Симболизам икона служи да би изразио нову твар, преображени свет; како говори свети Павле: „сви ћемо се промијенити...“ (1 Кор. 15:51). СВЕШТЕНСТВО Питате зашто наше свештенике зовемо „оцима“ иако се говори: „оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос“ (Мт. 23:9-10). Јавља се питање да ли хришћани треба буквално да приме речено, то јест, да никада не употребљавају речи „отац“ или „наставник“ уз изузетак када говоре о Богу или је Јеванђелист имао у виду нешто друго. Апостол Павле није схватио изреку Христову као ви јер је он власнике робова назвао „наставницима“ или „господарима“ у посланици Ефесцима (Еф. 6:5-9). У тој истој посланици родитеље мушког пола назива „оцима“ (6:2-4). Апостол Јован се такође обраћа људима као „оцима“ (1 Јн. 2:13-14). Најубедљивија потврда овог тумачења се види у Првој посланици Коринћанима где свети Павле говори: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем “ (1 Кор. 4:15). Ако инсистирате на буквалном схватању изреке коју је навео свети апостол Матеј, онда свог телесног оца треба да зовете по имену, јер ако га називате оцем, татом или неким другим синонимом, то све представља само игру речи, јер у сваком случају изражавате мисао о оцу, користећи различите склопове звукова. Христос нас није учио да се односимо са непоштовањем према родитељима, нити да мењамо наш језик. Он је говорио само да постоји Један истинити Отац, Један истинити Наставник и да треба јасно да схватимо да Он много више заслужује наше љубави и покорности од наших земаљских отаца и владара. Служење свештеника не представља ништа загонетно. Они служе свете Тајне, поучавају, васпитавају, проповедају и охрабрују слуге Господње. Са своје стране сваки свештеник се потчињава епископу. Само епископи и свештеници могу служити свете Тајне. Тако су учили свети Апостоли и ми чувамо то црквено предање. Помоћу ове, Духом Светим донесене одлуке, Црква се повезује у једно. Ни један хришћанин не може да се спасава по свом нахођењу и буде спасен, јер да би ишао путем спасења, мора да припада Телу Христовом, учествује у Тајнама, добија помоћу њих силу за даљу духовну борбу и очишћење од грехова. На тај начин чува се веза свих чланова Тела Христовог. Наши свештеници су пастири који напасају наше душе. Они нису наши господари. Они нису некаква аристократија која стоји изнад обичних верника и влада њима. Управо супротно, то су људи који су изабрани од Бога да би носили одговорност за душе Његових људи. То је јако тежак задатак и одговорност је веома велика. Зато им ми и указујемо уважавање јер видимо како се они боре за душе наше. Захвални смо им за то и трудимо се да покажемо нашу захвалност. Такође смо дужни да им се потчинимо, како о томе учи свети Павле у Посланици Јеврејима (13:17). Они се са своје стране, следећи Свето Предање које је дошло до нас, повинују епископима. МОНАШТВО Свети пророк Илија је провео три и по године у пустињи (1 Цар. 17:1-5). Свети Павле је усамљен боравио у пустињи, изучавајући реч Божију током три године (Гал. 1:17-18). То су примери монашког живота из Светог Писма. Цветање монаштва наступило је у четвртом веку након Христовог Рођења након што је хришћанство легализовано од стране светог цара Константина. До тада би људи пре него што приме хришћанство добро размислили о тој одлуци јер их је она могла коштати живота. Међутим, након легализовања многи световни људи су пожелели да приђу Цркви. У некој мери је то постало и мода. Таква навала световних људи у Цркву, принудила је многе хришћане да се сакрију у пустињу, да би служили Господу даље од испразне гомиле. Предања која су већ била позната, посебно Житије преподобног Антонија Великог, једног од првих отаца пустињака који је претходио многим другима, покренула су многе да окусе живот испуњен молитвом, побожношћу и физичким лишавањима. То време је било почетак златног века монаштва. Пред монасима стоје два основна задатка: 1) да стреме сопственом спасењу, јер ако сами не стоје на правилном путу, не могу помоћи ником другом; и 2) да се моле за цео остали свет. Зато се монаси могу назвати молитвени војници Цркве. Њихово служење Цркви се састоји у томе да се моле за њу и за цели свет. Они се издржавају радом својих руку. Често им карактер њиховог физичког посла дозвољава да се усредсређено моле и за време рада. Сво остало време проводе на црквеним службама, у личним молитвама и у читању црквених књига у тишини својих соба. Они се труде да се моле непрестано (1 Сол. 5:17). Они строжије држе постове него хришћани у свету, могу да се одрекну сна или дају завет ћутања да би се потпуно обратили Богу и клањали Му се. Монашка одећа је таква да не тражи никакву негу. Монаси увек носе једну и исту просту и строгу одећу. Манастири представљају важан извор духовности у Цркви. Манастири представљају извор за епископе. Многи хришћани се обраћају манастирима за савет и често су управо из манастира кретали покрети који су призивали Цркву на покајање и неуморно служење Богу. У суштини монаси раде исто оно што и хришћани у свету уз додатак завета девствености и држања монашке дисциплине у вези са храном и одећом. У свему осталом ми треба да радимо исто што раде и они – да се непрестано молимо и стремимо Господу, трудећи да се чинимо све што је у нашој моћи да бисмо избегли сујету света. СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ Свака Литургија је сједињења са Распећем и Васкрсењем. Ми окушамо Онога Ко је био прикован за Крст и васкрсао: „присно закалается, освящая причащающихся” (Канон пред Свето Причешће), а не од поново Распетог Бога (Отк. 13:8). То што узимамо и у директном и у преносном смислу јесте бесцено Тело и Крв Господа Бога нашега и Спаситеља Исуса Христа. Говорите да вам је несхватљиво на који начин хлеб и вино могу да се претворе у тело и крв. И мени је то такође несхватљиво. Али зашто нам је уопште потребно да схватимо на који начин се одвија нешто што нам доноси корист? Не схватам на који начин је Господ створио свет и не знам каква је природа Пресвете Тројице, али верујем у Тројицу. Чак не схватам ни шта је електрицитет, али ми то не смета да укључим електричну лампу и радујем се што је светло. Мени је довољно што је исти Онај Господ Који је рекао: „Нека буде светлост”, такође рекао „Ово је Тело моје...ово је Крв Моја...” (Мт. 26:26-28; Мк. 14:22-24; Лк. 22:19-20). Историјски гледано, већина древних црквених учења потврђује да је Причешће заиста Тело и Крв Христова. Око 110. године након Христовог Рођења, епископ и мученик, свети Игњатије Антиохијски, ученик апостола Јована, писао је да: „ако они (јеретици) не верују у Крв Христову треба да буду проклети... јер они такође не признају да је Причешће Тело нашег Спаситеља Исуса Христа”. Он је такође писао: „Не свиђа ми се храна која подлеже кварењу, ни световна задовољства овог живота. Ја стремим Хлебу Господњем, Хлебу Небеском, Хлебу Живота, који је Тело Исуса Христа“. Он не говори да је тај хлеб симбол Тела Исусовог, већ да он у стварности представља и јесте Његово Тело. То није храна која подлеже кварењу за коју би се могао користити просто симбол, већ храна која се не квари – Тело Богочовека Исуса Христа. У првим вековима Црква је увек знала да се у време Причешћа предаје Крв Христова која „нас очишћава од свакога гријеха“ (1 Јн. 1:7), а не нека друга, мистички схваћена крв. Само по себи се подразумевало да се очишћење Крвљу Христовом догађа када се узима у Причешћу. У Старом Завету јеврејска пасха се посматра као праслика нашег спасења. Након што би Јевреји жртвовали јагње, које симболише Христову личност (1 Кор. 5:7) нису мазали прозоре и врата својих домова вином или виноградним соком. Свако од њих је узимао крв жртвеног јагњета и мазао своја врата и прозоре. Тако се и ми можемо чистити само узимајући истиниту Крв и Тело Христово. Управо су нас томе одувек учили Свето Писмо и дела светих апостола. КРШТЕЊЕ ДЕЦЕ Разлике у ставовима по питању крштења деце јавила су се релативно скоро. Пре него што се протестантизам појавио то питање се уопште није покретало. Може се учинити логичним да деца не могу бити крштена јер немају зрело мишљење или способност да доносе самосталне одлуке. Које доказе наводе присталице оваквог става који се раширио релативно скоро? Такве доказе не дају ни Библија ни наука. Савремена психологија признаје чињеницу да су деца способна за учење већ у утроби мајке и да већ тада препознају глас своје мајке. У Библији се говори: „За Тобом пристајем од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој“ (Пс. 22:10). Јер „када глас поздрава твојега дође у уши моје “ , говори света Јелисавета Богородици, „заигра дијете од радости у утроби мојој “ (Лк. 1:44). Очигледно да су и свети цар Давид и свети Јован Крститељ били у вези са Богом још у утроби мајке; зашто онда и други не могу имати ту везу? Зар вера не представља у много већој мери везу и узајамни однос него приврженост одређеном систему догмата? Ако деца могу да учествују у таквим узајамним односима, онда значи да су она такође у стању да имају веру, која представља израз везе са Господом и поверења у Њега. Све што добијамо од Бога, добијамо по Његовој милости, а не захваљујући напору наших умних способности. Штавише, деца су, у сагласности са обредним законима Старог Завета била обрезивана када напуне осам дана. Свети Павле говори да је тај обред био праслика крштења (Кол. 2:11-12). Тако је и лутање Израиљаца вођених Мојсејем у пустињи било праслика крштења (1 Кор. 10:1-4). Међу њима су била и деца, спасена вером својих родитеља. Када су постала старија, била су у прилици да провере снагу своје вере у пустињи. У Новом Завету се може читати о крштењу читавих породица (Дела ап. 16:15, 33; 1 Кор. 1:16). Грчки језик под „породицом“ подразумева целу породицу – од најстаријих чланова до мале деце. Ова реч се не употребљава само за одрасле чланове породице. Све написано сведочи о томе да су деца примала Крштење од самог јављања Хришћанства. До почетка протестантске реформације нигде не налазимо ни једну примедбу против крштења деце. Ово питање се никада није покретало. Чак у раној историји Цркве ово питање се не може наћи ни у једном од јеретичких учења. Очигледно је да су од самог почетка апостоли и учитељи наше Цркве без икакве сумње крштавали децу. Међутим, треба памтити да просто примање Светих Тајни само по себи не гарантује спасење. Како дете постаје старије, да би задобило спасење неопходно је да непрестано прибегава Духу Светом. Крштење деце се може поредити са усвајањем детета некој породици, када без обзира на свој мали узраст дете постаје способно да формира односе са својом новом породицом. Као и дете које је крштено, усвојено дете се касније може одрећи породице која га је примила. Међутим, до тог тренутка оно је члан те породице. Христос говори: „Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије“ (Мк. 10:14). Чиме се ми можемо оправдати када не крстимо своју децу, не дајемо им да се причесте Светим Тајнама и буду у Цркви од најранијих година, које имају одлучујући утицај на целокупну њихову будућност? ТАМЈАН И СВЕЋЕ Христос није одбацивао симболе. Он је користио симболизам у причама као један од основних инструмената поуке јер су симболи нераздвојиви и саставни део људске природе и могу помоћи у достизању спасења. Свеће и кандила се користе као симболи наших молитава: „Нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи“ (П. 141:2; Отк. 5:8). У сагласности са Писмом, Црква користи симболе да нас подсети на Бога, обраћајући се свим органима наших чула. Запаљене свеће и тамјан призивају наше религиозно осећање и подсећају нас ко смо ми сами, Ко је Бог и какве су наше обавезе – да будемо светилници у овом свету и да се непрестано молимо. У том случају, Црква се користи материјом створеном од Бога, да би нам помогла да обратимо наше помисли Њему. ВИНО Неки протестанти су покушали да протумаче изреке које се наводе у Причама Соломоновим, књизи Проповедника и у посланици Ефесцима (5:18) као забрану употребе алкохолних напитака од стране хришћана. Међутим у овим изрекама се говори само о томе да не треба да упадамо у пијанство, јер то представља разузданост и често доводи до греха. У 104. псалму (стих 15) говори се да је Бог створио вино да „весели срце човеку“ а у Поновљеним законима (14:25-26) Бог учи Свој народ да ако не могу принети своју десетину у храм: „ о нда ужини у новац, и узевши у руку своју отиди у место које изабере Господ Бог твој, и за те новце узми шта зажели душа твоја, говеда, оваца, вина или другог јаког пића, и шта год би зажелела душа твоја, па једи онде пред Господом Богом својим, и весели се ти и дом твој “ . Ако Господ на тај начин заповеда да се располаже десетином, онда је јако тешко тумачити било које друге изреке као забрану на употребу алкохола. Надам се и снажно молим да вам ово писмо помогне да разрешите већину ваших питања. Касније ћу вам писати о неким црквеним догматима и потрудити да одговорим на ваше питање о „другим вероисповедањима“, а ово писмо ми се већ чини јако дугачким. Желим да вам што је могуће боље представим дубину и богатство Православља. Надам се да ће вам Господ помоћи без обзира на сиромаштво мојих мисли и израза. Нека вас Он чува у свему. Ваша ћерка која вас воли, |
