Писмо ПРВО
Писмо ДРУГО
Писмо ТРЕЋЕ

ПИСМО ТРЕЋЕ

Драги родитељи,

Молим се да вас ово писмо затекне у добром здрављу. Као што сам и обећала у овом последњем писму писаћу вам о неким догматима који се тичу саме Цркве. Желела бих да на почетку кратко пишем о унутрашњим противречностима протестантизма, а затим, пошто сте питали и за то, о неким противречностима римокатоличке цркве. Затим ћу се вратити Православној Цркви и питању ко је члан Цркве.

ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНТИЗМА О ЦРКВИ

Као што сам већ писала у првом писму, протестантска црква сматра Библију јединим извором истине. Она одбија да следи традицијама које су свети апостоли предали Цркви не само писменим путем, већ и усмено: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1 Кор. 11:2) и „Што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама“ (Фил. 4:9). Док апостол Павле говори о Цркви као о телу, чврсто повезаном и сличним стварном телу (Еф. 2:19-22), ми видимо да се у реалности протестантска вера састоји у томе да сваки поједини верујући треба самостално да достигне истинско тумачење Писма.

Свети Павле такође учи верне да се покоравају својим црквеним властима (Јевр. 13:7,17), док се већина протестаната у реалности уопште не потчињава својим пасторима. Последњи и не траже такво потчињавање, а ако изненада и почну да га траже, многи верни одлазе из такве заједнице и прелазе у храм где се не траже тако строги захтеви. Прочитавши моје прво писмо, ви сте одлучили да сте дужни да се потчините власти Васељенског Сабора. У том случају треба да прихватите поклоњење иконама и поштујете Дјеву Марију као Приснодјеву (Увекдјеву). Међутим, тешко да ће вам у већини протестантских цркава дозволити да то учините. Највероватније ће активно проповедати против таквих ставова. Христос је рекао да ће Свети Дух увести апостоле у истину (Јн. 16:13). Део те истине тиче се и организације Цркве. Црква је била основана од апостола, који су руковођени Светим Духом. Њени епископи, свештеници и ђакони су наследници апостола. Ако испитате историју и поредак њиховог посвећивања у свештени чин, на крају крајева доћи ћете и до самих апостола. Такав поредак је заснован на канонима које су Цркви дали апостоли и делима отаца Цркве. Ни један протестантски свештеник није наследник апостола. Значи, у сагласности са канонима и целокупном црквеном традицијом, власт тих свештеника и Свете тајне које они служе немају никакву силу, а оно што они проповедају не представља истину. Већ само то, поред свега осталог, говори нам о томе да је протестантизам заблуда.

Поводом апостолског прејемства (наследности). Од самог почетка тај захтев се постављао пред епископе. Тражило се да се поредак њиховог увођења у епископски чин (хиротоније) може пратити и да на крају он доведе до апостола. За такво правила у крајњој мери постоје три важна разлога.

Прво, ово је било и остаје једно од мало средстава да се покаже православност (правоверје) свештеника. Ако је епископ наследник апостола, онда то у значајном степену гарантује да он није неки јеретик – авантуриста који жели да привуче пажњу на себе и домогне се власти, или недовољно научено световно лице, већ законит (и треба се надати достојни) наследник апостола, човек научен праведном животу и чврстини у вери од стране оних који су се учили од самих апостола, а који су, са своје стране, били научени томе од Христа. Таквом човеку се може поверити да буде законити пастир, јер је тај човек ушао на врата, а није ушао преко ограде (види Јн. 10:1) - он није бунтовник, већ истински син Цркве.

Друго, апостолско прејемство (наследност) указује на извор власти и на право епископа да захтева потчињавање и да врши Свете Тајне (укључујући и посвећивање у чин свештеника). Такву власт су апостоли дали оним праведним људима које су поставили за епископе. Тако је кроз векове право на такву власт прешло до савремених православних епископа, којима она и припада. Не заборавите да ван Православља не може бити апостолске наследности, да епископ који нема то прејемство не припада Цркви.

Треће, апостолско прејемство карактерише физичку непрекидност живота наше Цркве. Родослов Цркве се може пратити из покољења у покољење, и постаје очигледно да Православна Црква остаје иста она Црква, која је била и основана од Дванаест апостола, неподвргнута расколу или јереси и без икаквог прекида у овом родословном стаблу. На тај начин, догмати, врлине, правила хришћанског понашања и појмови о хришћанском начину живота предају се од апостола наследницима све до данас. Бирајући за руководитеље и учитеље праведне људе, Црква се брине о правилном обучавању и васпитању пастве који ће им омогућити приближавање божанском животу и достизању спасења.

ЗАБЛУДЕ РИМОКАТОЛИЦИЗМА

Сада о римокатоличкој цркви.

Трећи Васељенски Сабор је анатемом заштитио измену Никео-Цариградског Символа вере. Римокатолици су направили додатак ом Символу. У сагласности са тим учењем, они сматрају да Светих Дух исходи како од Оца, тако и од Сина, док у стварности (Јн. 15:26): „А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене“) Свети Дух исходи само од Бога Оца („Који од Оца исходи“, 8-ми члан Символа вере).

Тај додатак (који је добио назив филиокве ) у православно учење исправљено је од стране папе Лава 808-ме године. Он је имао посебне, сребрне таблице на којима је учење записано у правилном облику, без додатка. Међутим касније, за време других папа, ова измена је опет била унесена и искварени текст је објављен за правилни. То се наставља током ево већ скоро хиљаду година (последњих година двадесетог века у Ватикану су почели да говоре да је правилан управо Никео-Цариградски Символ вере. Међутим, није нам познато да је филиокве било осуђено).

Што се тиче догмата о непогрешивости папе, многи примери нас терају да посумњамо у њега. Например, Шести Васељенски сабор је анатеми предао једног од папа – папу Хонорија због монофизитске јереси. Римокатолици су и раније и сада сматрају да су тај Сабор и његове одлуке законити. Њихов догмат о власти папе над целом Црквом био је сматран лажним од стране једног од њихових сопствених папа – светог Григорија Двојеслова. Још у шестом веку он је писао (Свети Григорије Двојеслов, папа римски, родио се у Риму око 540 године) да ни један епископ (а и сам папа је епископ) не може себе називати светским, васељенским (а папе сада себе називају „васељенским архијерејима“) јер сви епископи имају једнаку власт. Ово је рекао у време док је Римска Црква била Православна. Папе не могу бити глава Цркве, иако себе и зову тако, јер је Глава Цркве – Христос. Папа не може да се сматра ни Христовим намесником јер се у том случају потпуно искључује Христово присуство у свету. Реч намесник ( vicarious ) означава „заменика“ или „онога који представља“ . Апостоли су основали Цркву у којој сваки од епископа има једнаку власт. Православна Црква чува ово предање.

На Сабору у Јерусалиму, описаном у 15-ој глави Дела Апостолских председавао је апостол Јаков, а не свети апостол Петар. Ово је јасни доказ да апостоли нису тумачили речи Јеванђеља (Мт. 16:128) као што су то касније почеле да раде римске папе. Свети оци су од самог почетка изреку: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ – схватали као јасну поуку да Христос зида Своју Цркву на Петровој вери у то да Исус јесте Христос, Син Божији. Тумачење које овој изреци данас дају римокатолици ушло је у историју Цркве много касније. У својим посланицама свети Петар никада није објављивао било какве претензије на старешинство. То нису чиниле ни прве римске папе. Претензије на старешинство и активно учешће папа у државним пословима у различитим земљама, борбе за власт, учешће у ратовима, заверама против државника и простих грађана, постојање сопствене војске потпуно су несместиви са оним што су Цркви завештали свети апостоли и противречи свим оним обрасцима смирења које нам је показао Христос.

Римокатолички догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије (о томе да је Она зачета од стране њених родитеља без „првородног греха“) сматран је за лажан од стране њеног, посебно поштованог подвижника, Бернара Клервоског, који је ово сматрао каснијим додатком који не припада црквеном предању. Овај догмат не само да није додатак апостолском учењу о вери, већ представља потпуно непотребан и лажан додатак. Ово су само неке од основних заблуда римокатоличке цркве.

О ХРИШЋАНИМА ВАН ЦРКВЕ. ЕКУМЕНИЗАМ

Православна Црква наставља традицију апостолске Цркве првог века. Инославни хришћани се не сматрају за људе који припадају истинској Цркви, јер нису били крштени у Цркви која има епископе који чувају апостолско прејемство. Христос и апостоли нас уче да су Свете Тајне пут по коме се може ући на врата која су Христос и постану део стада Божијег (Мк. 16:16; 1 Кор. 12:13). Ако неко покуша да иде другим путем постаје налик на човека који покушава да уђе у стадо преко ограде и не може да се сматра да заиста припада стаду. Једино је Православна Црква истинска Црква Христова.

Ни Свето Писмо, ни сама Црква, њени Васељенски Сабори и Свети оци нам ништа не говоре о томе да Бог гледа на друге људе који не припадају Православљу као на део Цркве. Ми ћемо се јако радовати ако се ови људи, који не припадају Православљу, спасу. Међутим, нема никаквих назнака да је то могуће. У вези са њима немам осећање супериорности или раздраженост, већ се једино трудим да беспристрасно опишем реално стање ствари. Непријатно ми је да говорим такве увредљиве ствари. И ја сама сам била шокирана и повређена када сам први пут чула нешто слично. Но иако је речено и непријатно, тим не мање је то истина: Православна Црква је једина истинита Христова Црква. Остатак писма ће бити посвећен доказивању ове тврдње. Желим да покажем да је учење екуменизма које тврди да су сви или већина оних који себе називају хришћанима истински чланови Цркве – лажно учење.

У Јеванђељу од Матеија (7:22-23) написано је: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ Значајно у овим речима је то што се оне очигледно односе на искрено верујуће људе, који мисле да служе Богу и клањају Му се, на људе који знају Бога. Међутим, Господ говори да са њима нема ништа заједничко. Протестантски пастори очигледно себи лоше представљају шта је грех, уз изузетак најраширенијих крупних грехова. Они једва да говоре или уопште и не говоре о начину на који се гордост, мајка свих грехова, показује у свакодневној мисли сваког човека, о томе колико треба снажно да се кајемо због ње и шта у стварности значи живети праведно. Не желим да их оптужујем, просто се трудим да објасним зашто се последње речи из цитата: „ви који чините безакоње“ односе на протестанте, на оне који су у очима многих људи у свету блиски праведности, али су по закону Господњем грешници, који чак и не сумњају у постојање свог греха.

У апостолским посланицама Црква је представљена као једно тело. Људи који се налазе ван ње не могу се сматрати хришћанима. Прићи вери у Христа значи сјединити се са Црквом. Нема никаквих назнака ни у Светом Писму, ни у делима Светих отаца о томе да је овај постулат икада био измењен. Такође и из садржаја Новог Завета види се да, уз мале изузетке, људи који су се поново обратили вери не почињу да оснивају сопствене цркве и не подижу устанке против Цркве након што су постали део ње, већ се потчињавају њеној власти над њима. Ако је тако било у Цркви у првим вековима хришћанства и ако Црква наставља да се придржава овог учења, зашто сада треба да верујемо да ако човек само каже „Господе, Господе“ може ући у Царство Небеско (Мт. 7:21)?

Христос говори: „Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо... Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу... Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник... Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“ (Мт. 18:15-18). Шта можемо рећи о људима који одбијају да слушају речи Цркве, изражене у одлукама Сабора? Христос говори да Црква треба да се односи према њима као према незнабошцима и цариницима. Зато је Црква на Васељенским Саборима и предавала анатеми оне који следе за јересима. Међутим, Црква се свеједно моли (као и ми у нашим свакодневним молитвама) за све јеретике (неправославне који себе називају хришћанима) да се удостоје познања истине. Више од тога не можемо да учинимо, једино да проповедамо онима који су спремни да нас чују и потчине се правилима које је Христос одредио за Цркву.

У „Апостолским правилима“ се такође строго осуђују неправославни. „Наређујемо, да се свргне епископ или презвитер који призна крштење , или жртву јеретика. Јер, како се   слаже Христос с велијаром? или какав дијел има вијерни са невјерником?“(Апостолско правило 46). Сагласно 47 . Апостолском правилу одлучују се епископи и свештеници који не крсте оне који су заражени јересима, јер тиме ругају Крсту и смрти Господњој, мешају истинске свештенослужитеље са лажним. Ако тако говоре Свети Апостоли које је у истину увео Сам Дух Свети (Јн. 16:13), тешко ми је да се сложим са људима који се држе супротног мишљења.

Ако наставимо поређење између Цркве и људског тела, коју користи свети Павле, онда се може рећи да рука не може живети одвојена од тела: када је откину она умире. Рука не може учествовати у појави било каквог живота ван тела, јер је мртва и није у стању да дарује живот. Рука такође не може непосредно бити сједињена са главом. Истина је да понекада одређени делови нашег тела, под утицајем искушења ступају у сукоб једни са другима – тада у телу настаје болест. У сличном стању се често налазе и људи. Духовно незрели, који пуно греше или страдају од „конфликта личности“. Ако људи улазе у свађу, ризикује сопствене душе јер могу бити искорењени од стране Земљоделца који је уместо плодова затекао трње. Ако су у сукобу одређени делови тела, онда треба или да се договоре о помирењу или ће онај део тела који напада на други бити одсечен. Само Тело, међутим, притом остаје јединствено.

По овом истом поређењу: ако неки део тела одбија да узима крв од осталог тела – умире, тј. ко одбија да узима из чаше Цркве такође брзо умире, јер је Христос рекао: „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53). Људи, који никада нису узели крв Христову не могу живети у окриљу Цркве. Као што је речено у апостолским канонима, наведеним горе, причешће јеретика нема никакву силу.

Обратите пажњу на поквареност учења екуменизма. Ово учење је довело до подела и у истинској Цркви. Екуменизам је, без сумње, достојан да се размотри на Васељенском Сабору. Међутим, како Васељенски Сабор може разматрати овај проблем? Ако се постави питање: „Ко је Црква?“, на који начин можемо окупити Цркви да би га решили? Ако је екуменизам истинско учење, а ми окупимо само православне, онда такав сабор неће бити Васељенски. Ако је екуменизам лажан, а ми позове неправославне (са најразличитијим погледима на истинитост вере) на који начин ћемо достићи истину? Чини се да ово учење не може да буде на разматрању Васељенског Сабора. Међутим, у реалности су Васељенски Сабори већ дали решење овог проблема (види горе о основама власти Васељенских Сабора, види Мт. 18:15-18 и моје прво писмо).

Када Православна Црква не би била истинска Црква онда би била тачна једна од три следеће тврдње поводом Христове молитве за ученике (Јн. 17). Или је, као прво, Христос једноставно представљао оно што је желео за стварност, или се узалуд надао те ноћи када је предан. Или је, као друго, молећи се сумњао у Бога Оца и зато Његова молитва није била услишена. Или као треће, Света Тројица у реалности није Једносуштна. Ни једна од ових тврдњи не може бити истинита.

1) Христова молитва је очигледно била упућена Оцу. Он је молио Бога да сачува јединство Цркве. Није се молио само за ученике, већ врло јасно и за јединство Цркве.

2) Он није могао сумњати, јер је сумња грех (Рим. 14:23). У посланицама Рим.8:10, Гал.2:17, 1Кор.15:3, 1Кор.15:17 говори се да је Христос без греха.

3) Једносуштност Тројице је изнад сваког земаљског разумевања: “Ја и Отац једно смо“ „као Tи, Оче, што си у Mени и Jа у Tеби” (Јн.10:30; 17:21).

Следи да ако се Христос молио да Црква буде у таквом јединству као и Тројица и молио се са вером, Његова молитва је морала бити испуњена. Ако ће јединство Тела Христовог бити остварено тек у рају, зашто се онда Христос молио за јединство? Јер, упокојени праведници већ не греше и зато су већ у миру и јединству једни са другима. Ако је желео да призове Своје ученике јединству, могао би да преда ту поуку, као што их је и раније много учио, говорећи им у причама. Можда је тачније рећи да је Христос желео да нам каже да истинско Тело Христово мора остати јединствено и да се за то молио Оцу? Он нам је рекао да ће овце бити у тору, а вукови ван (Јн. 10:7-14; 13:24-43). Међутим, овде нас Он уверава да Тело јесте и да ће увек бити јединствено, одражавајући јединство Саме Пресвете Тројице.

Када сам први пут прочитала анатеме, које су износили Васељенски Сабори и први пут сазнала да је Православна Црква јединствена истинска Црква, помислила сам да су људи који су изговарали такве ствари пристрасни, сурови и просто слепи. Као што можете наслутити сада се моје мишљење изменило. Објаснићу то простим примером. Лекару је увек тешко да каже пацијенту да ће умрети. Али ако постоји макар нека шанса да се може излечити, лекар се труди да што је могуће брже објасни пацијенту да, иако ће лечење бити дугачко и мучно, представља јединствено средство да се спаси његов живот. И пошто шанса на спасење постоји, Црква је принуђена да води дискусије са неправославнима, иако је многи од њих мрзе због тога. Црква износи све ове непријатне истине у нади да ће спасити душе заблуделих. Ако се због тога на њу обрати нечија мржња, самим тим се испуњава Христово пророштво да ће верне ученике мрзети. Упозорења које Црква износи у својим поукама и анатемама изазвана су њеном љубављу према људима. Као и Сам Бог, Црква не жели ничију пропаст, већ само жели да приведе све људе познању истине (2 Пет. 3:9).

Живот овога света учи самољубљу, егоизму и изолацији од других људи. Пут ка спасењу је пут Крста, пут добровољне смрти. Тај пут човек не може да пређе сам. Праведан живот је и могућ једино у окриљу Цркву. Јер једино ако постоји неко ко може рећи: „Сада чини то! Затим то! А ово уопште немој радити!“, само тада, потчињавајући се правилним саветима, можеш доћи до истинског одрицања ниских телесних жеља. Самопожртвовање због љубави према Христу и јесте пут ка спасењу.

Да вас не бих узнемирила и обесхрабрила само желим да напоменем да се у Христовом учењу не говори о Божијем одрицању од људи који не припадају Цркви. Он долази у сва срца, трудећи се да их упути истини. И у сваком тренутку, када поверујете да вам је Господ пришао, посебно ако притом осетите истинско покајање због својих грехова и љубав према Господу, можете следити Његов позив. Основни циљ истинског општења са Богом је достизање спасења. Зато је Он изабрао Цркву као јединствено средство спасења у Христу.

Верујте ми да сам своју веру стекла са огромним трудом, у сузама, молитвама и размишљању. Одрасла сам у америчком друштву и зато мислила да вера није толико битна, главно је да сваки човек буде „добар“. Када се у мени родила мисао да постанем хришћанка, размишљала сам да се очигледно већина верника других религија неће спасити, већ само они који у крајњој мери себе називају хришћанима, који у стварности исповедају љубав и покоравају се Богу. Они ће бити спасени. На тај начин сам једноставно променила екуменистичке ставове, дајући другу дефиницију речи „добар“, али се нисам одрекла њих. Тек касније сам примила Православље, јер је оно јединствени облик хришћанства које поседује унутрашњи склад. Поставши православна, схватила сам да треба да се одрекнем или хришћанства или екуменизма, јер су то две идеје које искључују једна другу. Сва дела отаца Цркве и одлуке Сабора усмерене су против екуменизма. То је и одредило мој избор. Схватила сам да је екуменизам много мање заснован од Православља и зато сам га одбацила. Дала сам предност ономе што је у стварности истина у односу на оно што се чини истинитим. Изабрала сам Православље!

Пре него што завршим, желим још једном да се вратим на оно о чему сам, чини ми се, недовољно рекла раније. Покушавајући да нађем истину, користила сам се логичким размишљањима и обраћала објективним чињеницама.

Међутим, Православље није некакво умно занимање и скуп философских постулата. Православље је начин живота који претпоставља потпуну промену целокупног људског бића. Православље мора бити проживљено. Зато сматрам да је најбоље да једноставно кренете у Цркву на службе, поразговарате са свештеником, замолите га да вас упозна са неким побожним православним хришћанима са којима бисте могли да будете у контакту и чији живот бисте могли да посматрате. Читајте Житија Светих и дела Отаца Цркве. Црква живи, и ако неко жели да разуме шта је истинска Црква, мора и сам да је доживи као живу, у свој њеној пуноћи и лепоти.

Било ми је јако тешко да напишем ова писма, али сам то урадила из љубави према вама. Добили сте кратак опис неких основа Православља (за потпуни опис су би били потребни читави томови). Размислите над овим и ако будете имали нова питања, можете ми их поставити или покушати да одговорите сами себи. Међутим, трудите се да не заборавите оно о чему се говори у овим писмима. Молите се Господу да ваше очи могу видети, а уши чути истину. Нека моје молитве и љубав увек буду са вама.

врх стране