А־  A+  А


Увод
1. Верујем у Једнога Бога...
2. ...Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље
И свега видљивог и невидљивог

3. ...И у Једнога Господа Исуса Христа,
Сина Божијега, Јединороднога,
Од Оца Рођенога пре свију векова

4. ...Светлост од Светлости;
Бога Истинитог од Бога Истинитог;
Рођеног, Нествореног, Једносушног Оцу;
Кроз Кога је све постало

5. ...Који је ради нас људи и нашега ради спасења
Сишао с неба и ваплотио се од Духа Светога
и Марије Деве, и човек постао

6. ...И Распетога за нас при Понтијском Пилату,
Пострадалог и Погребеног.

7. ... Васкрслога у трећи дан
По Светоме Писму

8. ...И Који се вазнесао на Небеса
И Који седи с десне стране Оца

9. ...И Који ће опет доћи са славом
Да суди живима и мртвима
Којега Царству неће бити краја

10. ...И у Духа Светога, Господа Животворнога,
Који од Оца исходи,
Коме заједно са Оцем и Сином припада поклоњење и слава,
Који је говорио кроз пророке

11. ...У Једну, Свету, Саборну, и Апостолску Цркву
12. ... Исповедам једно крштење за опроштај грехова.
13. ... Чекам васкрсење мртвих
14. ... И живот будућега века.

1. ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА...

Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини,

Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.

Њива — то је душа људска, коров — многобоштво, добро семе — вера у једнога Бога.

Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни пак гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне зато што имајући много, немају ништа.

Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу а против мноштва богова, јесте сам Бог, Живи и Истинити.

Он је сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме (II Мојс. 20, 2—3).

Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе (Јов. 1, 5). Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило — свеће Божје, појединачно паљене!

Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи тућој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: Верујем у једнога Бога.

Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.

Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност послао је мећу људе Сина Свога Господа Исуса Христа:

да разагна тмине многобоштва;

да укрепи срца људска за ход навише;

да посеје добро семе вере у једнога Бога,

Јединога, Живога, Истинитога.

Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.

Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.

Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.

О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви.

Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи неголи један једини.

Против апостола су устале две врсте људи — а две врсте свега их је и било у свету — једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. Некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: то нијесу богови што се рукама човечијем граде...и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази (Дела ап. 19, 24—27).

Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.

Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини, раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола (Дела ап. 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.

Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и — смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.

Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.

Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме. То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва запо­вест Божја. Немој имати других богова уза ме, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.

Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.

Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.

Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.

Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним.

Једини. Живи. Истинити.

врх стране


Православна интернет презентација ДОМ БОЖИЈИ - Протестантима о Православљу • www.domboziji.org © 2011