 |
 |
|
PISMO PRVO Dragi roditelji, Nakon jučerašnjeg telefonskog razgovora sa vama došla sam do zaključka da mi je lakše da odgovorim na vaša pitanja preko pisama u kojima bih mogla detaljno da objasnim zašto sam primila Pravoslavlje. Na taj način ću moći bolje da razmislim o vašim pitanjima i dovedem u red moje odgovore. Vi ćete na taj način imati vremena da porazmislite nad odgovorima i postavite nova pitanja ako ih budete imali. Odlučila sam da ovo pismo počnem sa razmatranjem pitanja o osnovama naše vere – kome priznajemo apsolutno pravo posedovanja istine i zašto. Možda u sledećem pismu mogu da odgovorim na mnoga od vaših konkretnih pitanja koja se tiču dogmata i obreda Pravoslavne Crkve. Takođe želim da vam pišem i o samoj Crkvi, o njenim vernicima i o odnosu Crkve prema ekumenizmu. BIBLIJA Hajde da na početku govorimo o Bibliji. Možete reći da verovanja pravoslavnih hrišćana dopuštaju mnogo takvih pojmova kojih nema u Bibliji. Vi se čudite zašto smo privrženi tim pojmovima i zašto ih čuvamo. Tako nešto je moguće zahvaljujući činjenici što pravoslavni pored Biblije prihvataju i druge izvore istine. Kada sam prvi put počela da izučavam Pravoslavlje mene je neprestano mučilo pitanje zašto moram da verujem u to da je Biblija - Reč Božija? Zašto u njoj moraju biti upravo knjige koje su uključene, a ne neke druge. I da li u njoj moraju da budu sve knjige koje se sada nalaze u njoj? Otkrila sam da su se hrišćani, koji su živeli u prvim vekovima nakon Hristovog Rođenja, mimoilazili u mišljenjima o tome koje knjige Svetog Pisma su bile dane od Boga, a koje predstavljaju dela običnih smrtnika – možda napisane od strane svetih i mudrih ljudi, možda od strane jeretika ili obmanjivača - ali u svakom slučaju dela koja nisu bogonadahnuta. Tako se naprimer, čak 300 godina nakon Hristovog Rođenja razmatralo pitanje autentičnosti poslanica Apostola Jakova, Druge Petrove, Druge i Treće Jovanove poslanice. Mišljenja su bila podeljena i oko Otkrovenja Jovanovog. Postojala je knjiga koja se zvala „Jevanđelje od Petra“. Poznat je takođe i dokument sa nazivom „Učenje dvanaest apostola“, napisan krajem prvog ili početkom drugog veka od Hristovog Rođenja. Poznate su i knjige svetih Ignjatija i Polikarpa, učenika svetog Apostola Jovana. Međutim, dela svetih Ignjatija i Polikarpa ne ulaze u Bibliju. Upoznala sam se sa delima njih dvojice i mogu reći da ona nisu bila uključena u Bibliju jer tobož u njima postoji nešto nepravilno i što je sumnjivo pitanje autora; naprotiv, ova dela ostavljaju utisak svetih i jako korisnih knjiga, ali ih ipak ne razmatraju kao deo Svetog Pisma. Samo se jedan deo od mnoštva postojećih ranohrišćanskih dela smatra za deo Svetog Pisma. Ko onda može biti sudija u pitanju koje su knjige napisane po ljudskom nadahnuću, a koje su bogonadahnute? Istorijski razlog što vi sada imate mogućnost da čitate zbornik sveštenih knjiga poznat kao Biblija nalazi se u tome što se ovo pitanje razmatralo na posebnim crkvenim Saborima. Naravno, zajedno sa drugim pitanjima. Konačan sastav Svetog Pisma (Biblije) bio je utvrđen na Trulskom Saboru 692. godine. Sabor je doneo odluku povodom kanona Svetog Pisma koji od tada ostaje nepromenljiv i prihvata se od strane svih hrišćana kao Reč Božija. Mnogo kasnije, kada se dogodila pobuna i odvajanje od rimokatolicizma (nakon 1400-te godine od H.R.) protestanti su nastavili da se pridržavaju većine dogmata koji se tiču Svetog Pisma, iako su odbacili i mnoge druge dogmate. Zato su vas i učili da knjige sabrane u Bibliji predstavljaju poslanicu Božiju ljudskom rodu. To su istorijski razlozi toga što smatrate Bibliju Slovom Božijim. Kao što sam već rekla, odluka o tome šta treba da uđe u Sveto Pismo bila je doneta od strane Crkvenih Sabora. Kojim kriterijumima su se oni rukovodili? Postojala su dva osnovna kriterijuma: 1) Ko je napisao knjigu (i koliko je velika sigurnost da ona zaista pripada pretpostavljenom autoru) i 2) Da li je sadržaj knjige u saglasnosti sa apostolskom tradicijom, koja se takođe naziva i Svetim Predanjem, ili nije. Teško da ćete odricati pravilnost prvog kriterijuma. Što se tiče drugog kriterijuma treba znati da prvih godina postojanja Crkve kanon Svetog Pisma još nije bio u potpunosti utvrđen. Često su se javljale jeresi koje su izazivale smutnju u Crkvi. Neki članovi Crkve uvodili su nova lažna učenja, koja su vodila u pogubne jeresi, pa su čak osnivali i sopstvene „crkve“. Nekada bi ti jeretici pisali svoje pseudo-apostolske knjige kao pokušaj da odvuku verne od istinske Crkve. Kao posledica svega toga hrišćani su morali da sude o pravilnosti svojih verovanja i dela, proveravajući ih učenjem Apostola koje se predavalo iz generacije u generaciju kako u pismenom, tako i u usmenom obliku. Jer apostoli govore da su hrišćani dužni da se potčine svemu onome što ih apostoli uče, kako svojim delima, tako i rečju. Sveti apostol Pavle piše: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). „Hvalim vas pak, braćo, što ... držite predanja kao što vam predadoh“ (1 Kor. 11:2). „Što i naučiste, i primiste i čuste i vidjeste na meni, ono činite, i Bog mira biće s vama“ (Fil. 4:9). Neko može posumnjati da li su materijali koji se predaju usmeno na kraju krajeva bili uključeni u jednu ili drugu knjigu Novog Zaveta? Ako bi to bilo tako, zašto bi nam Bog davao takva besciljna ukazivanja u Svetom Pismu? Tri navedene rečenice bi bile apsolutno suvišne. Ne. Potpuno je očigledno da se ove reči odnose na one apostolske pouke koje su izložene u njihovim propovedima, koje nisu bile zapisane, kao i na one pouke koje su davali ljudima celokupnim načinom života. Ove okolnosti su se uzimale u obzir prilikom donošenja odluke o istinitosti različitih knjiga. Takvi su bili kriterijumi. Kojim metodima se određivao sadržaj Biblije na Saboru episkopa koji su se okupili radi razmatranja dogmatskih pitanja? To je bio upravo onaj metod koji su preporučivali sami apostoli. I sama Biblija svedoči o tome. U knjizi Dela Apostolskih (15:1-32) govori se o dogmatskom sporu koji se ticao pitanja da li hrišćani treba da ispunjavaju jevrejske obrede. Na svom Saboru Apostoli su odlučili da hrišćani ne treba da ih slede i poslali su celoj Crkvi pismo koje govori o njihovoj odluci. Na taj način je ovaj dogmatski spor bio rešen na Apostolskom Saboru. Međutim, možete reći da se ovaj savet sastojao iz Apostola: koje pravo episkopi imaju da rade to isto? Istorijski je nesumnjivo da su apostoli učili da su episkopi, koje su oni postavljali u svim gradovima, dužni da ispunjavaju iste one zadatke koje su ispunjavali i apostoli. To znači da su episkopi dužni da rukovode službama, postavljaju sveštenike u svim pomesnim Crkvama, postavljaju đakone, a takođe učestvuju i na Saborima koji se okupljaju radi rešavanja dogmatskih i drugih sporova, itd. Zato, kada se javi spor po nekom dogmatskom pitanju, episkopi se okupljaju da bi doneli odluku. To je postojeća tradicija i mi se držimo nje. Saglasno osnovama vere, hrišćani su dužni da se potčinjavaju odlukama crkvenih Sabora. Njihova vlast je ustanovljena Svetim Pismom. Sam Gospod je zapovedio da se odvaja pšenica od korova, u ovom slučaju, novi problemi smutnji i jeresi. SABOR Naravno, ni Sabor episkopa nije uvek nepogrešiv (iako su greške jako retke). Zapazite da se u Delima Apostolskim, u 15-oj glavi, u obraćanju Crkvi ne govori da donesena odluka predstavlja istinu u poslednjoj instanci i nenarušiv zakon, već se samo objavljuje da je to ugodno Duhu Svetom i Apostolskom Saboru. Iz toga se može zaključiti da apostoli predlažu svoje rešenje na odobrenje Crkvi: „Nama je ovo ugodno, da li se slažete?“ Kada bi se njihovo rešenje smatralo konačnim, apostoli bi očigledno upotrebili izraze kao: „Duh Sveti nam je objavio“, ili „ako se ko ne potčini, proglasite ga jeretikom“. Uzimajući u obzir veliki broj odstupnika u Crkvi u to vreme, o čemu svedoči i apostol Pavle, apostoli bi trebalo da naprave što je moguće strožiju poslanicu. Upotreba reči „ugodno“ ukazuje na to da odluka Sabora neće biti realna, ako je Crkva kao celina odbaci. Ako odluka bude prihvaćena od strane crkvene punoće, biće proglašena za dogmat i svi hrišćani će joj se povinovati. Na sličan način su se odvijali i mnogi crkveni Sabori. Neki od njih su bili pomesni, koji su se okupljali da bi se razotkrile neke lokalne jeresi ili reše neka pojedina pitanja u vezi sa poretkom i disciplinom. Međutim, na nekoliko Sabora bila je predstavljena celokupna Crkva i njihove odluke po pitanjima dogmata priznate su od strane celokupne Vaseljenske Crkve. Takva je osnova vlasti Crkve kao celine prilikom razmatranja odluka crkvenih Sabora. CRKVA Razmotrimo sada pitanje o vlasti Crkve van njene povezanosti sa delatnošću crkvenih Sabora. Jedna od osnovnih ideja Biblije je da Crkva sama po sebi predstavlja jedno Telo , a ne amorfnu organizaciju, koja u sebi uključuje slobodne individue, gde svaka pokušava da samostalno pronađe istinu. Crkva predstavlja jedinstvo, saradnju, uzajamnu privrženost svakog člana. Crkva kao celina, svi njeni članovi koji žive zajedno blagodaću Svetoga Duha, odvaja dobro od zla. Sveti Duh vodi svu Crkvu. Kada bi Bog darovao svakoj individualnoj ličnosti zasebna otkrovenja bez uzimanja u obzir njene duhovne i emocionalne zrelosti, samim tim bi On ljudima dao mogućnost da upadaju u greh gordosti, najteži od grehova, najteži za otkrivanje i najteži za očišćenje. Da bi sprečio iskušenje slabih hrišćana, Bog govori preko konsenzusa cele Crkve i preko nekih Svetih Otaca i pravednika. Bog bira da govori njihovim ustima jer su oni duhovno zreli i pravedni hrišćani, čiji život predstavlja predivno svedočanstvo njihove pravednosti. Crkva potvrđuje istinitost poslanica koje oni objavljuju. Iako sile pakla i mogu da pobede pojedine ličnosti, ne mogu da pobede Crkvu osnovanu od Hrista, jer On neće dozvoliti Svom Telu da greši. Ako vam se učini neshvatljivim ovaj dogmat o Crkvi, mogu vam navesti izreku koja je u velikom stepenu uticala na moj sopstveni prelazak u Pravoslavlje: „Crkva je...stub i tvrđava istine“ (2 Tim. 3:15). Ako je Crkva stub i tvrđava istine, mi smo onda dužni da slušamo njene reči i pokorimo se njenom učenju. Hristos je rekao učenicima: „a kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu“ (Jn. 16:13). U grčkom tekstu reč „vas“ takođe stoji u množini, što znači da se odnosi ili na Crkvu kao celinu ili na učenike. U svakom slučaju, kako god da tumačite ovu izreku ona će vas odvesti Pravoslavlju. Ako smatrate da se ovde govori o Crkvi onda treba da sledite njeno učenje koje i jeste Pravoslavlje. Ako mislite da se ovde govori o učenicima, to znači da ste dužni da postupate kao što je pisano na onim mestima u Svetom Pismu o kojima sam pisala gore, govoreći o crkvenim Saborima i tradicijama; na taj način ćete takođe prići Pravoslavlju. Sveti Duh ne vodi svakog hrišćanina zasebno, jer hrišćanin može biti neiskusan, obmanut ili u zabludu. Duh Sveti bira da Svoju volju objavi preko konsenzusa čitave Crkve. Upravo zato mi i ne verujemo u nepogrešivost bilo kog čoveka, osim Bogočoveka Isusa Hrista. I rimski papa i iskreni protestanti i sveti pravednici mogu činiti greške. Međutim, Sveti Duh čuva celu Crkvu „koja nema mrlje ni bore“ (Ef. 5:27). Ako mislite da iskrena vera u lažne dogmate takođe nema mrlje ni bora, pročitajte šta govori sveti Pavle Galatima o njihovim pogrešnim mišljenjima (Gal.1:6-9; 5:4, 7-10). Dakle, Crkva sobom predstavlja jedno Telo, koje govori na osnovu iskustva i saveta njenih Otaca i svetih pravednika i rukovodi svim hrišćanima u njihovoj veri i delima. PREDANJE Sveto Pismo potvrđuje vlast Svetog Predanja, Sabora i Crkve. Upravo oni imaju jako važnu ulogu u tumačenju Svetog Pisma. Svi znamo da su razni ljudi na različite načine tumačili Sveto Pismo i da pri tome mogu lako biti dozvoljena različita nepravilna shvatanja. Zato je za nas toliko važno Apostolsko Predanje (vidi gore kako je o tome govorio sveti Pavle), kojim se rukovodimo prilikom izučavanja Svetog Pisma. Kako možemo pravilno razumeti to o čemu se govori u Svetom Pismu ako ignorišemo mesta koja govore o usmenom predanju, Saborima i ulozi Crkve? Na taj način bismo ignorisali samu suštinu koju pokušavamo da shvatimo. Samo Sveto Pismo govori da njegovo tumačenje nije zadatak pojedinca: „I ovo prvo znajte da nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju“ (2 Pet. 1:20). Ovde apostol Petar kratko podseća na to da nijedan hrišćanin ne može individualno, sam po sebi, naći istinu u Svetom Pismu. Upravo ovo predstavlja jedno od osnovnih protestantskih verovanja. Zahvaljujući delatnosti Sabora, postojanju Svetog Predanja, Crkva kolektivno u sebi čuva istinu, razlikuje istinita od lažnih tumačenja. Crkva ne protivreči Svetom Pismu, već ga potvrđuje i rukovodi njegovim tumačenjem. Ako vam se učini čudnom ideja o tome da Crkva ili Sabori uvode nove obrede i učenja ili daju potpunije tumačenje učenjima objavljenim u prošlosti, setite se da je Bog oduvek davao sve potpunija otkrovenja Svom narodu. Naravno, Bog ne menja istinu, ali je često dopunjuje i objašnjava već poznato. Tako je naprimer, Enoh bio uzet od Boga, ali je Svoj izabrani narod Bog izveo od Avraama. Avraam je bio Božiji čovek, ali mu nisu data takva otkrovenja zakona kao što je Bog dao Mojseju. I Mojsejeva mudrost je postepeno rasla, počevši od događaja sa čudesnom kupinom do gradnje kovčega i otkrovenja Zakona. U istoriji Izrailja postoje i drugi primeri povećavanja razmera istine koja se otkrivala ljudima. Bog nam je takođe dao učenja proroka i knjige mudrosti koji ne protivreče tome što je napisano ranije, već ga dopunjuju i obogaćuju. Zatim nam je objavio Svoje otkrovenje preko svetog Jovana Krstitelja. Gospod Isus Hristos, Sin Božiji, Sobom predstavlja veličanstveni primer Božijeg Otkrovenja. Vi možete reći da nakon Njegovog javljanja više nisu potrebna nikakva otkrovenja. Naravno, nakon Hristovog Vaznesenja sve što je Crkva trebala da radi je samo da uči o tome što je Isus rekao, što je činio i Ko je bio. Tim ne manje, Bog se javio svetom apostolu Pavlu na putu za Damask, nakon čega je sveti apostol proveo neko vreme u pustinji u Arabiji, proučavajući Reč Božiju, iako se nakon toga on i savetovao sa drugim apostolima, da bi se uverio da je pravilno shvatio učenje koje mu je predano. Svedočanstva o novim Božijim otkrovenjima i proroštvima postoje u Delima Apostolskim (Dela ap. 11:27; 13:1; 21:9), a takođe u drugim poslanicama (Ef. 4:11). Takođe je napisano: „Kada se sabirate svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje “ (1 Kor. 14:26). Na taj način Pismo svedoči da Bog tokom mnogih vekova nastavlja da otkriva Svoju istinu ljudima(1). Nisam pominjala neke od razloga zbog kojih Pravoslavna Crkva mnogo toga radi i mnogo prihvata bez obzira na to što o tome nema posebnog ukazivanja u Bibliji. Jedan od razloga je to što je sama Crkva, vođena Svetim Duhom, odredila šta treba da sledi između ostalog i u sastavljanju Biblije. Zahvaljujući rukovodstvu Svetoga Duha, episkopi i cela Crkva mogli su da ustanove da upravo te i samo te knjige predstavljaju Reč Božiju. Sa svoje strane, Biblija svedoči o vlasti Crkve po pitanjima dogmata (1 Tim. 3:15), a takođe i o vlasti Svetog Predanja (1 Kor. 11:2; Fil. 4:9; 2 Sol. 2:15). Pismo i Predanje nas uče o prirodi i karakteru episkopske vlasti i o tome kako pravilno nalaziti rešenje dogmatskih pitanja, kako ne treba svaki pojedinac da izražava sopstveno mišljenje, već episkopi Crkve koji su se okupili na Saboru. Crkva, rukovođena Svetim Duhom treba da svedoči o pravilnosti ili lažnosti neke odluke. Svi ovi izvori vlasti: Biblija, Sveto Predanje, Sabori, episkopi i Crkva kao celina ne protivreče jedno drugom. Oni se ne suprotstavljaju jedno drugom i ne protivreče međusobno. Naprotiv, svaki od tih izvora deluje u saglasnosti sa ostalim i podržava ih. Oni su mnogo tesnije povezani međusobno, nego što se to vidi iz mog opisa. Bog je tako odredio da oni tesno sarađuju, ispravljaju i uravnotežuju međusobna dela. Zahvaljujući tome ne mogu nas odvesti u zabludu sile zla i mi ostajemo deca Boga, u Kome nema laži. * * * * * Ovo je sve o čemu sam htela sada da pišem. Molite se i razmislite o mojim rečima. Pominjem vas u svojim molitvama, jer znam da vam je neophodna pomoć da shvatite pravoslavno učenje i delujete u saglasnosti sa njim. Molim se da bi vam Bog Otac preko Sina Svog, Isusa Hrista, silom Duha Svetoga darovao istinu i mogućnosti da idete za Njim. Uvek vas voli, --------------------------------- NAPOMENE: |
