 |
 |
|
PISMO DRUGO Dragi roditelji, Dobila sam vaše pismo i mislim da shvatam razlog vaše uznemirenosti i neodlučnosti. Govorite da se slažete sa onim što sam pisala u svom prvom pismu, ali da ipak imate pitanja o ispravnosti mnogo toga što mi radimo i u šta verujemo. Na ta pitanja i želim sada da odgovorim. SPASENJE Na početku bih se kratko dotakla nekih protestantskih dogmata o spasenju. U saglasnosti sa učenjem Gospoda Isusa Hrista i apostola, spasenje milošću Božijom predstavlja proces koji počinje kada čovek stupi u Crkvu i u potpunosti može da se završi tek nakon njegove smrti. Crkva nikada nije verovala u to da neko može steći mističko iskustvo koje mu garantuje ulazak u raj. Gospod govori: „Ali ko pretrpi do kraja, taj će se spasti “ (Mt. 24:13). Takvo učenje o spasenje su nam predali Apostoli. Kada hrišćanin stremi spasenju, on pobuđen ljubavlju prema Gospodu, počinje da ispravlja svoj život. Dar Svetog Duha koji se dobija prilikom krštenja predstavlja početak spasenja. Međutim, hrišćanin mora da nastavi da se spasava, inače će postati nalik zrnu koje, budući zasađeno rukom Božijom, raste neko vreme, a zatim vene pod jarkim suncem ili se uguši u trnju. (Lk. 8:5-15). Spasenje ni u kom slučaju nije nagrada hrišćaninu za njegova pravedna dela koja prorok poredi sa nečistom haljinom (Is. 64:6). Hrišćanin ljubi Boga i stremi Njemu i, zahvaljujući ovoj ljubavi, stremi da postane nalik Gospodu. Bog, u Svojoj neizmernoj ljubavi i milosti, vidi ovo hrišćaninovo stremljenje i daruje sile za ispunjenje Njegove volje. Nakon toga, čak i bez obzira na neuspeh, Gospod može da mu daruje spasenje. Nikada se ne može tvrditi da će jedni obavezno (bez ikakvog izbora) otići u raj, dok je drugima predodređen pakao. Takva tvrdnja predstavlja drevnu jeres koju je Crkva davno odbacila, a koja se međutim, ponovo javila tokom protestantske reformacije. Činjenica da Bog može predvideti rezultat od samog početka ni u kom slučaju ne odriče postojanja slobodne volje u nama. Naprotiv, to svedoči o tome da je Gospod zaista Svudaprisutan i da mu je već u prošlosti bilo poznato sve ono što ćemo činiti u budućnosti. Bog kao Svevideći zna sve od samog početka. Međutim, Njegovi putevi su neistraživi i zato nam Gospod popušta da proživimo naše živote kao što ih živimo. Međutim, naši postupci su posledica našeg slobodnog izbora. Na taj način, ne možemo imati nikakve izgovore za sopstvene pogrešne postupke. Dakle, Bog nam ostavlja mogućnost da sami odlučimo kako da proživimo naš život. Naša odluka se sastoji u odbacivanju ili u prihvatanju Njega, Njegovih puteva i milosti. Zato spasenje predstavlja odluku celokupnog našeg života. Ono ne može biti darovano zauvek u nekom konkretnom trenutku života, ne može se dobiti posvećujući Bogu samo nedeljno jutro svake nedelje. Spasenje je nešto za šta se moramo boriti ceo život. Ako želim da zadobijem dragoceni biser, neophodno je da prodam sve što imam (najdraže za mene i jedino moje istinsko vlasništvo je vreme) da bi ga kupila. Sveti apostol Pavle ovako opisuje pravedni život: „Radujte se svagda, molite se bez prestanka, n a svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu “ (1 Sol. 5:16-18). To kako provodim svaki trenutak mog života odlučiće da li se krećem ka osudi ili spasenju. Međutim, nikakve konačne odluke neće biti do trenutka dok ne stanem pred sud Gospodnji. Čak i ako sve svoje vreme koristim da bi se spasila, kajem se za svoje grehe, verujem u milost Božiju, potčinjavam se Gospodu i ljubim Ga, spasenje mogu dobiti samo milošću Božijom, jer ne mogu da ga zaradim: cena je isuviše visoka. Spasenje mora da se daruje od Gospoda, jedinog Čovekoljupca. SVETITELJI Znam da uvažavate i poštujete predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ako on uđe u sobu vi ćete ustati sa poštovanjem i vrlo je verovatno da u prisustvu tako važne ličnosti nećete moći da izgovorite ni reč. Istovremeno, sumnjate u to da li treba da poštujemo naše Svete. Međutim, Svetitelji su imali prilike da budu u mnogo većim iskušenjima od predizborne kampanje. Vodili su mnogo težu i korisniju borbu: po milosti Božijoj oni su pobedili sebe i đavola. Zar ne treba da im ukazujemo isto ili čak još i veće uvažavanje nego privremenim vladarima? Mi pozdravljamo olimpijske pobednike i mnogo govorimo o njihovom trudu i veštini. Ali zar ne zaslužuje mnogo više poštovanje i uvažavanje pravedni život? Nemojte, međutim, misliti da kada se obraćamo ovim svetim muškarcima i ženama zaboravljamo na Gospoda. Oni su svetilnik za svet i Crkvu, kao odsjaj Gospoda Koji je Svetlost. Mene su jako nadahnuli na molitvu Gospodu Žitije Bogorodice Djeve i nekih drugih Svetitelja koje sam doživela kao primer milosti Božije. Do ushićenosti su me dovodili opisi Njegove milosti i pomoći koju je On pružao tim ljudima. Ohrabrilo me je saznanje da će On to isto uraditi i za mene ako Ga zamolim. Svetitelji su postali ono što jesu zahvaljujući milosti Božijoj i hvaliti njih znači hvaliti i Gospoda, njihovog Tvorca i Pomoćnika. Ako su Svetitelji deo Tela Hristovog, zar nismo dužni da, gledajući na njih, potpunije formiramo Hristov obraz u sebi? Svi hrišćani su sveti, u smislu da su „pravedni“. Stavljajući pred ime titulu „sveti“ Crkva ukazuje na to da je zemaljski život tih ljudi bio toliko izuzetan i dostojan oponašanja da ih ona izdvaja kao vodiče koje hrišćani treba da slede na svom putu, isto kao što ih je sveti apostol Pavle prizivao da slede njegov primer (1 Kor. 4:16; 11:1). Crkva takođe svedoči da se ljudi koje ona naziva Svetima nalaze zajedno sa Bogom, pravedno Ga proslavljajući u raju. Činjenica da su Sveti verna deca Božija, potvrđuje se čudima koja se događaju na njihovim grobovima nakon njihove smrti i time što ljudi koji uznose molitve njima dobijaju odgovor. Na taj način i učenje Crkve i ono što mi znamo iz iskustva svedoči nam da verna deca Božija prebivaju sa Njim u raju. PRESVETA BOGORODICA Postoji mnogo razloga što toliko poštujemo Djevu Mariju, Majku Isusa Hrista. Prvo, Ona je Sveta i, kao i drugi Svetitelji, dostojna je našeg poštovanja i uvažavanja. Međutim, Ona je neobična Svetiteljka, jer je od svih žena na zemlji Bog izabrao upravo Nju da je učini Majkom Svog Sina. Teško da možemo misliti da izbor Božiji nije bio pažljiv, da nije bilo dovoljno razloga zbog kojih Joj je On ukazao tu čast. Ako je On izabrao Nju, to znači da je Ona bila izuzetno pravedan čovek. Samo to već je dovoljno da Joj se ukazuje posebno poštovanje jer izbor Božiji ukazuje na Njeno dostojanstvo. Međutim, postoje i drugi razlozi. Ona je prva od svih poverovala da Isus jeste Hristos, Sin Božiji. Ona je bila prva hrišćanka. Ona simboliše svu Crkvu, jer kao što je Hristos prebivao u Njenom naručju, tako On obitava i u Svojoj Crkvi. Kao što je bilo primetno Hristovo prebivanje u Njenom naručju, tako i to što Hristos prebiva u nama treba da postane primetno za sve. Kao što je Ona odgovorila Arhangelu Gavrilu: „Evo sluškinje Gospodnje - neka mi bude po riječi tvojoj“ (Lk. 1:38), tako treba da odgovaramo i mi, tako treba da ispunjavamo volju Božiju u potpunoj pokornosti i smirenju. Kao što je ona trpeljivo podnosila poruge, ismevanje i ruganja zbog Hrista, tako i mi treba da ih trpimo. Njena zapovest slugama na svadbi u Kani je savet za sve nas: „Što god vam reče učinite“ (Jn. 2:5). Istinita je reč da onaj ko gleda na Djevu Mariju vidi Gospoda jer Ona kao da postaje providna, otkrivajući Ga za sve. Zato je na većini ikona ona naslikana kako ukazuje na Hrista, čineći Ga centrom svega. Majka Božija takođe štiti dogmat Ovaploćenja koji tvrdi da se Bog (a ne čovek koji je kasnije bio obožen) javio u telu (a ne samo kao duh) i postao naš Spasitelj. Zato Ona i nosi ime Bogorodice. Zašto je zovemo Majka Božija? Mi to govorimo da bismo naglasili da je Isus, Koga je Ona rodila, bio i jeste Bogočovek, a ne samo običan čovek koji se kasnije slio sa Bogom. U svim crkvenim pesmama jasno se govori da je Hristos Predvečan, to jest, da Bogorodica nije izvor Njegovog Božanstva jer je On postojao još pre večnosti, pre nego što je Bog stvorio vreme. Hristos je Jedan od Lica Trojice i od Djeve Marije On dobija samo Svoju ljudsku prirodu. Razumevanje ovoga pomaže nam da izbegnemo jeres koja tvrdi da je Bogorodica mogla da rodi bilo Koga od Trojice. ZASTUPNIŠTVO SVETIH Od najranijih vremena Crkva nas uči da se Svetitelji u raju mole za one koji su na zemlji i da ih možemo moliti da se mole za nas. Kada sam se pripremala da primim Pravoslavlje, razmišljala sam o tom učenju i shvatila da je na moju veru uticala pogrešna filosofija. Nisam shvatala potpuni značaj Hristovog Vaskrsenja. „Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda?“ (1 Kor. 15:55). Smrt više nije prepreka i poraz kakav je bila nekada, jer Hristos sada poseduje ključeve od smrti i pakla (Otk. 1:18). Svetitelji nam pomažu svojim molitvama. U Otkrovenju Jovana Bogoslova govori se o Mučenicima koji se mole pod žrtvenikom za prestanak progona (Otk. 6:9-10). U najranijim istorijskim dokumentima Crkve, sa početka drugog veka od Hristovog Rođenja kao što su Žitija sveštenomučenika Polikarpa i Ignjatija, takođe se govori o hrišćanima koji se mole novim Mučenicima i raduju se jer su se novi Svetitelji našli u raju i mogu posredovati za njih. Pitate me, kako Svetitelji mogu čuti naše molitve. Svetitelji predstavljaju deo Tela Hristovog, a Hristos je Svudaprisutan, onda po blagodati Božijoj, sva naša obraćanja Svetima dolaze do njih. Ako želite da podrobnije razmotrite ovo pitanje, ispostaviće se da ćete primenjivati zakone fizike i geometrije na Svudaprisutnog, Svemogućeg Tvorca svega. Shvatićete da ti zakoni koji su umesni za konačne veličine, ne mogu biti primenjeni za Beskonačno Biće. Nama je dovoljno da znamo da naše molitve stižu do Svetitelja. Za šta se molimo? Reč „Molitva“ je samo drevni oblik reči koje označava molbu. Molimo Svetitelje da nas zastupaju pred Bogom. Mi ih molimo da se mole za nas, isto kao što mogu da zamolim i svog suseda da se pomoli za mene. Zašto molimo Svete da se mole? Sveti apostol Jakov piše: „Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jak. 5:16) . Crkva nas uči da su te molitve ugodne Gospodu. Sem toga, jako često pored mene nema nikog od hrišćana koje bih mogla da zamolim da se pomole za mene, a Svetitelje možeš zamoliti uvek. Rečeno ni u kom slučaju ne skida odgovornost sa hrišćana koji još uvek žive u ovom svetu da treba da se mole jedni za druge. To nije samo naša obaveza, već i naša prednost. Mogućnost da se uznose molitve Svetiteljima koji su u raju dozvoljava ljudima koji žele da im se molitve ispune, da se mole u svako vreme kada im je posebno potrebna Božija pomoć. MOLITVE ZA UMRLE Hrišćani umiru ne dostignuvši uvek potpuno savršenstvo. Molimo se jer je Telo Hristovo jedno i ni jedan od članova tela ne treba da bude lišen molitvenog zastupništva. Zato se i molimo za mrtve u Hristu, uznoseći Gospodu našu nedostojnu ljubav. Čak i naše uboge molitve mogu pomoći umrlima i mi smo dužni da se molimo za sve hrišćane, zdrave i upokojene. MOŠTI BOŽIJIH UGODNIKA Prvu potvrdu o čudu koje je izvršeno moštima Svetitelja, nalazi se u Drugoj knjizi Careva u 13. glavi, 20-21 stih gde se govori da je umrli, dotaknuvši se moštiju proroka Jeliseja vaskrsao. U Delima Apostolskim se takođe govori o svetim ubrusima i pojasevima svetog apostola Pavla koji su milošću Božijom činili čuda (Dela ap. 19:11-12). Kako možemo odricati da Svete mošti i druge svetinje čine čuda kada se o tome govori u Svetom Pismu? Od najranijih vremena hrišćani su se poklanjali moštima Mučenika, o čemu svedoče, naprimer, Žitija sveštenomučenika Polikarpa i Ignjatija. Naravno ne treba upadati u zabludu – sva čuda čini Bog, ali ih On često čini preko svetih moštiju i svetinja. Ako ih Sam Gospod tako poštuje kako im mi možemo odricati poklonjenje? Često je odbijanje da se poveruje u značaj čudotvornih svetih moštiju povezano sa činjenicom da smo vaspitavani u društvu koje uči da telo predstavlja samo stvar u kojoj obitava unutrašnja priroda ili duša. Duša ima glavnu ulogu, a telo služi samo kao nosilac ili sud koji je potpuno nebitan i nepotreban. Međutim, Sveto Pismo uči da je telo isto tako sastavni deo ličnosti kao i duša. Kada ne bi bilo tako, zašto bi onda Bog obećao da će vaskrsnuti tela pokojnih? Zašto im ne bi jednostavno dao nova tela, stvorena iz nekog drugog materijala ili se u potpunosti odrekao od tela prilikom vaskrsenja. Pošto je Gospod obećao da će vaskrsnuti tela umrlih pravednika, sačuvavši ih od truljenja i smrti, treba da nam bude jasno da postoji potpuna jednakost između duše i tela. Mi poštujemo tela Svetih jer nam oni služe kao veza sa Svetima koji prebivaju u raju sa Gospodom. Gospod ih je proslavio Svojim čudima i znacima. Verni treba da ih poštuju. IKONE Poklanjamo se ikonama i ukazujemo znake poštovanja (isto kao i pred krstom ili Jevanđeljem) verujući da poklonjenje ukazano ovim simvolima postaje realno, to jest predaje se stvarnim ličnostima naslikanim na ikonama. Prepodobni Jovan Damaskin uči: „Od veka Bestelesni i Nevidljivi Bog nije imao nikakvu sliku; međutim, sada, kada se Bog javio u telu i boravio među ljudima ja slikam ikonu Gospoda, jer je On postao vidljiv. Ne klanjam se materiji, već poštujem Tvorca materije, Kome je bilo ugodno da se radi mog spasenja ovaploti i uz pomoć Tela mi daruje spasenje. Neću prestati da se poklanjam pred Tim Telom, jer sam posredstvom njega dobio spasenje. Sveti Leontije Kiparski ( ΙΙΙ vek) uči: „Od trenutka kada se dva komada drveta spoje i formiraju krst ja se klanjam simvolu Krsta, jer je Hristos bio raspet na njemu. Međutim, kada se jedno drvo odvoji od drugo, ja ih bacam i spaljujem. Mi se ne poklanjamo prirodi drveta kao takvog, već kroz to drvo izražavamo našu ljubav i poklonjenje Onome, Ko je bio Raspet“. Poklanjamo se Tvorcu, a ne stvorenom. Stvoreno koristimo samo da bi odali poštovanje Tvorcu. Kako se govori u Starom Zavetu, idolopoklonici su verovali da njihovi bogovi žive unutar idola ili su sami idoli i da je zato sakrivena sila u njima. Mi tako ne verujemo u vezi sa bojama, drvetom i drugim materijalom koji se upotrebljava prilikom pravljenja ikona, krsta ili knjiga Jevanđelja. Sami po sebi oni nemaju nikakvu silu, beživotni su. Često govore da hrišćani treba da budu kao Hristos dok je bio na zemlji. Zaista, Pravoslavlje smatra da svaki hrišćanin sam po sebi predstavlja ikonu – obraz Božiji javljen svetu, sposoban da postigne svu punoću istine. Isto kao što ikone sa Hristovim likom ne daju potpunu i savršenu predstavu o Njemu, ne može se formirati takva predstava sudeći po većini hrišćana. Kada se Gospod ovaplotio, On je i postao prva ikona Božija. Telo i krv su bili materijal koji nam je dao ikonu Boga. Zato mi i smatramo da su ljudi Božiji takođe ikone i dostojni poštovanja. Govorite da vam se ne dopada „svojevrsni ikonopisni stil“. Ikone se tako slikaju jer njihovi autori žele da daju prirodu ličnosti koja je bila preobražena milošću Božijom. Upravo zato su ikone unekoliko formalizovane i stilizovane. Nebitni svetovni detalji, kao bore ili mladeži se ne slikaju. Ikone se trude da pokažu silu Božiju, kada nam On postaje vidljiv ili prikazuju nebeske sile i Svetitelje koje odražavaju veličinu Gospoda. Simbolizam ikona služi da bi izrazio novu tvar, preobraženi svet; kako govori sveti Pavle: „svi ćemo se promijeniti...“ (1 Kor. 15:51). SVEŠTENSTVO Pitate zašto naše sveštenike zovemo „ocima“ iako se govori: „ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac, koji je na nebesima. Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos“ (Mt. 23:9-10). Javlja se pitanje da li hrišćani treba bukvalno da prime rečeno, to jest, da nikada ne upotrebljavaju reči „otac“ ili „nastavnik“ uz izuzetak kada govore o Bogu ili je Jevanđelist imao u vidu nešto drugo. Apostol Pavle nije shvatio izreku Hristovu kao vi jer je on vlasnike robova nazvao „nastavnicima“ ili „gospodarima“ u poslanici Efescima (Ef. 6:5-9). U toj istoj poslanici roditelje muškog pola naziva „ocima“ (6:2-4). Apostol Jovan se takođe obraća ljudima kao „ocima“ (1 Jn. 2:13-14). Najubedljivija potvrda ovog tumačenja se vidi u Prvoj poslanici Korinćanima gde sveti Pavle govori: „Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem “ (1 Kor. 4:15). Ako insistirate na bukvalnom shvatanju izreke koju je naveo sveti apostol Matej, onda svog telesnog oca treba da zovete po imenu, jer ako ga nazivate ocem, tatom ili nekim drugim sinonimom, to sve predstavlja samo igru reči, jer u svakom slučaju izražavate misao o ocu, koristeći različite sklopove zvukova. Hristos nas nije učio da se odnosimo sa nepoštovanjem prema roditeljima, niti da menjamo naš jezik. On je govorio samo da postoji Jedan istiniti Otac, Jedan istiniti Nastavnik i da treba jasno da shvatimo da On mnogo više zaslužuje naše ljubavi i pokornosti od naših zemaljskih otaca i vladara. Služenje sveštenika ne predstavlja ništa zagonetno. Oni služe svete Tajne, poučavaju, vaspitavaju, propovedaju i ohrabruju sluge Gospodnje. Sa svoje strane svaki sveštenik se potčinjava episkopu. Samo episkopi i sveštenici mogu služiti svete Tajne. Tako su učili sveti Apostoli i mi čuvamo to crkveno predanje. Pomoću ove, Duhom Svetim donesene odluke, Crkva se povezuje u jedno. Ni jedan hrišćanin ne može da se spasava po svom nahođenju i bude spasen, jer da bi išao putem spasenja, mora da pripada Telu Hristovom, učestvuje u Tajnama, dobija pomoću njih silu za dalju duhovnu borbu i očišćenje od grehova. Na taj način čuva se veza svih članova Tela Hristovog. Naši sveštenici su pastiri koji napasaju naše duše. Oni nisu naši gospodari. Oni nisu nekakva aristokratija koja stoji iznad običnih vernika i vlada njima. Upravo suprotno, to su ljudi koji su izabrani od Boga da bi nosili odgovornost za duše Njegovih ljudi. To je jako težak zadatak i odgovornost je veoma velika. Zato im mi i ukazujemo uvažavanje jer vidimo kako se oni bore za duše naše. Zahvalni smo im za to i trudimo se da pokažemo našu zahvalnost. Takođe smo dužni da im se potčinimo, kako o tome uči sveti Pavle u Poslanici Jevrejima (13:17). Oni se sa svoje strane, sledeći Sveto Predanje koje je došlo do nas, povinuju episkopima. MONAŠTVO Sveti prorok Ilija je proveo tri i po godine u pustinji (1 Car. 17:1-5). Sveti Pavle je usamljen boravio u pustinji, izučavajući reč Božiju tokom tri godine (Gal. 1:17-18). To su primeri monaškog života iz Svetog Pisma. Cvetanje monaštva nastupilo je u četvrtom veku nakon Hristovog Rođenja nakon što je hrišćanstvo legalizovano od strane svetog cara Konstantina. Do tada bi ljudi pre nego što prime hrišćanstvo dobro razmislili o toj odluci jer ih je ona mogla koštati života. Međutim, nakon legalizovanja mnogi svetovni ljudi su poželeli da priđu Crkvi. U nekoj meri je to postalo i moda. Takva navala svetovnih ljudi u Crkvu, prinudila je mnoge hrišćane da se sakriju u pustinju, da bi služili Gospodu dalje od isprazne gomile. Predanja koja su već bila poznata, posebno Žitije prepodobnog Antonija Velikog, jednog od prvih otaca pustinjaka koji je prethodio mnogim drugima, pokrenula su mnoge da okuse život ispunjen molitvom, pobožnošću i fizičkim lišavanjima. To vreme je bilo početak zlatnog veka monaštva. Pred monasima stoje dva osnovna zadatka: 1) da streme sopstvenom spasenju, jer ako sami ne stoje na pravilnom putu, ne mogu pomoći nikom drugom; i 2) da se mole za ceo ostali svet. Zato se monasi mogu nazvati molitveni vojnici Crkve. Njihovo služenje Crkvi se sastoji u tome da se mole za nju i za celi svet. Oni se izdržavaju radom svojih ruku. Često im karakter njihovog fizičkog posla dozvoljava da se usredsređeno mole i za vreme rada. Svo ostalo vreme provode na crkvenim službama, u ličnim molitvama i u čitanju crkvenih knjiga u tišini svojih soba. Oni se trude da se mole neprestano (1 Sol. 5:17). Oni strožije drže postove nego hrišćani u svetu, mogu da se odreknu sna ili daju zavet ćutanja da bi se potpuno obratili Bogu i klanjali Mu se. Monaška odeća je takva da ne traži nikakvu negu. Monasi uvek nose jednu i istu prostu i strogu odeću. Manastiri predstavljaju važan izvor duhovnosti u Crkvi. Manastiri predstavljaju izvor za episkope. Mnogi hrišćani se obraćaju manastirima za savet i često su upravo iz manastira kretali pokreti koji su prizivali Crkvu na pokajanje i neumorno služenje Bogu. U suštini monasi rade isto ono što i hrišćani u svetu uz dodatak zaveta devstvenosti i držanja monaške discipline u vezi sa hranom i odećom. U svemu ostalom mi treba da radimo isto što rade i oni – da se neprestano molimo i stremimo Gospodu, trudeći da se činimo sve što je u našoj moći da bismo izbegli sujetu sveta. SVETO PRIČEŠĆE Svaka Liturgija je sjedinjenja sa Raspećem i Vaskrsenjem. Mi okušamo Onoga Ko je bio prikovan za Krst i vaskrsao: „присно закалается, освящая причащающихся” (Kanon pred Sveto Pričešće), a ne od ponovo Raspetog Boga (Otk. 13:8). To što uzimamo i u direktnom i u prenosnom smislu jeste besceno Telo i Krv Gospoda Boga našega i Spasitelja Isusa Hrista. Govorite da vam je neshvatljivo na koji način hleb i vino mogu da se pretvore u telo i krv. I meni je to takođe neshvatljivo. Ali zašto nam je uopšte potrebno da shvatimo na koji način se odvija nešto što nam donosi korist? Ne shvatam na koji način je Gospod stvorio svet i ne znam kakva je priroda Presvete Trojice, ali verujem u Trojicu. Čak ne shvatam ni šta je elektricitet, ali mi to ne smeta da uključim električnu lampu i radujem se što je svetlo. Meni je dovoljno što je isti Onaj Gospod Koji je rekao: „Neka bude svetlost”, takođe rekao „Ovo je Telo moje...ovo je Krv Moja...” (Mt. 26:26-28; Mk. 14:22-24; Lk. 22:19-20). Istorijski gledano, većina drevnih crkvenih učenja potvrđuje da je Pričešće zaista Telo i Krv Hristova. Oko 110. godine nakon Hristovog Rođenja, episkop i mučenik, sveti Ignjatije Antiohijski, učenik apostola Jovana, pisao je da: „ako oni (jeretici) ne veruju u Krv Hristovu treba da budu prokleti... jer oni takođe ne priznaju da je Pričešće Telo našeg Spasitelja Isusa Hrista”. On je takođe pisao: „Ne sviđa mi se hrana koja podleže kvarenju, ni svetovna zadovoljstva ovog života. Ja stremim Hlebu Gospodnjem, Hlebu Nebeskom, Hlebu Života, koji je Telo Isusa Hrista“. On ne govori da je taj hleb simbol Tela Isusovog, već da on u stvarnosti predstavlja i jeste Njegovo Telo. To nije hrana koja podleže kvarenju za koju bi se mogao koristiti prosto simbol, već hrana koja se ne kvari – Telo Bogočoveka Isusa Hrista. U prvim vekovima Crkva je uvek znala da se u vreme Pričešća predaje Krv Hristova koja „nas očišćava od svakoga grijeha“ (1 Jn. 1:7), a ne neka druga, mistički shvaćena krv. Samo po sebi se podrazumevalo da se očišćenje Krvlju Hristovom događa kada se uzima u Pričešću. U Starom Zavetu jevrejska pasha se posmatra kao praslika našeg spasenja. Nakon što bi Jevreji žrtvovali jagnje, koje simboliše Hristovu ličnost (1 Kor. 5:7) nisu mazali prozore i vrata svojih domova vinom ili vinogradnim sokom. Svako od njih je uzimao krv žrtvenog jagnjeta i mazao svoja vrata i prozore. Tako se i mi možemo čistiti samo uzimajući istinitu Krv i Telo Hristovo. Upravo su nas tome oduvek učili Sveto Pismo i dela svetih apostola. KRŠTENJE DECE Razlike u stavovima po pitanju krštenja dece javila su se relativno skoro. Pre nego što se protestantizam pojavio to pitanje se uopšte nije pokretalo. Može se učiniti logičnim da deca ne mogu biti krštena jer nemaju zrelo mišljenje ili sposobnost da donose samostalne odluke. Koje dokaze navode pristalice ovakvog stava koji se raširio relativno skoro? Takve dokaze ne daju ni Biblija ni nauka. Savremena psihologija priznaje činjenicu da su deca sposobna za učenje već u utrobi majke i da već tada prepoznaju glas svoje majke. U Bibliji se govori: „Za Tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje Ti si Bog moj“ (Ps. 22:10). Jer „kada glas pozdrava tvojega dođe u uši moje “ , govori sveta Jelisaveta Bogorodici, „zaigra dijete od radosti u utrobi mojoj “ (Lk. 1:44). Očigledno da su i sveti car David i sveti Jovan Krstitelj bili u vezi sa Bogom još u utrobi majke; zašto onda i drugi ne mogu imati tu vezu? Zar vera ne predstavlja u mnogo većoj meri vezu i uzajamni odnos nego privrženost određenom sistemu dogmata? Ako deca mogu da učestvuju u takvim uzajamnim odnosima, onda znači da su ona takođe u stanju da imaju veru, koja predstavlja izraz veze sa Gospodom i poverenja u Njega. Sve što dobijamo od Boga, dobijamo po Njegovoj milosti, a ne zahvaljujući naporu naših umnih sposobnosti. Štaviše, deca su, u saglasnosti sa obrednim zakonima Starog Zaveta bila obrezivana kada napune osam dana. Sveti Pavle govori da je taj obred bio praslika krštenja (Kol. 2:11-12). Tako je i lutanje Izrailjaca vođenih Mojsejem u pustinji bilo praslika krštenja (1 Kor. 10:1-4). Među njima su bila i deca, spasena verom svojih roditelja. Kada su postala starija, bila su u prilici da provere snagu svoje vere u pustinji. U Novom Zavetu se može čitati o krštenju čitavih porodica (Dela ap. 16:15, 33; 1 Kor. 1:16). Grčki jezik pod „porodicom“ podrazumeva celu porodicu – od najstarijih članova do male dece. Ova reč se ne upotrebljava samo za odrasle članove porodice. Sve napisano svedoči o tome da su deca primala Krštenje od samog javljanja Hrišćanstva. Do početka protestantske reformacije nigde ne nalazimo ni jednu primedbu protiv krštenja dece. Ovo pitanje se nikada nije pokretalo. Čak u ranoj istoriji Crkve ovo pitanje se ne može naći ni u jednom od jeretičkih učenja. Očigledno je da su od samog početka apostoli i učitelji naše Crkve bez ikakve sumnje krštavali decu. Međutim, treba pamtiti da prosto primanje Svetih Tajni samo po sebi ne garantuje spasenje. Kako dete postaje starije, da bi zadobilo spasenje neophodno je da neprestano pribegava Duhu Svetom. Krštenje dece se može porediti sa usvajanjem deteta nekoj porodici, kada bez obzira na svoj mali uzrast dete postaje sposobno da formira odnose sa svojom novom porodicom. Kao i dete koje je kršteno, usvojeno dete se kasnije može odreći porodice koja ga je primila. Međutim, do tog trenutka ono je član te porodice. Hristos govori: „Pustite djecu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije“ (Mk. 10:14). Čime se mi možemo opravdati kada ne krstimo svoju decu, ne dajemo im da se pričeste Svetim Tajnama i budu u Crkvi od najranijih godina, koje imaju odlučujući uticaj na celokupnu njihovu budućnost? TAMJAN I SVEĆE Hristos nije odbacivao simbole. On je koristio simbolizam u pričama kao jedan od osnovnih instrumenata pouke jer su simboli nerazdvojivi i sastavni deo ljudske prirode i mogu pomoći u dostizanju spasenja. Sveće i kandila se koriste kao simboli naših molitava: „Nek izađe molitva moja kao kad pred lice Tvoje, dizanje ruku mojih kao prinos, večernji“ (P. 141:2; Otk. 5:8). U saglasnosti sa Pismom, Crkva koristi simbole da nas podseti na Boga, obraćajući se svim organima naših čula. Zapaljene sveće i tamjan prizivaju naše religiozno osećanje i podsećaju nas ko smo mi sami, Ko je Bog i kakve su naše obaveze – da budemo svetilnici u ovom svetu i da se neprestano molimo. U tom slučaju, Crkva se koristi materijom stvorenom od Boga, da bi nam pomogla da obratimo naše pomisli Njemu. VINO Neki protestanti su pokušali da protumače izreke koje se navode u Pričama Solomonovim, knjizi Propovednika i u poslanici Efescima (5:18) kao zabranu upotrebe alkoholnih napitaka od strane hrišćana. Međutim u ovim izrekama se govori samo o tome da ne treba da upadamo u pijanstvo, jer to predstavlja razuzdanost i često dovodi do greha. U 104. psalmu (stih 15) govori se da je Bog stvorio vino da „veseli srce čoveku“ a u Ponovljenim zakonima (14:25-26) Bog uči Svoj narod da ako ne mogu prineti svoju desetinu u hram: „ o nda užini u novac, i uzevši u ruku svoju otidi u mesto koje izabere Gospod Bog tvoj, i za te novce uzmi šta zaželi duša tvoja, goveda, ovaca, vina ili drugog jakog pića, i šta god bi zaželela duša tvoja, pa jedi onde pred Gospodom Bogom svojim, i veseli se ti i dom tvoj “ . Ako Gospod na taj način zapoveda da se raspolaže desetinom, onda je jako teško tumačiti bilo koje druge izreke kao zabranu na upotrebu alkohola. Nadam se i snažno molim da vam ovo pismo pomogne da razrešite većinu vaših pitanja. Kasnije ću vam pisati o nekim crkvenim dogmatima i potruditi da odgovorim na vaše pitanje o „drugim veroispovedanjima“, a ovo pismo mi se već čini jako dugačkim. Želim da vam što je moguće bolje predstavim dubinu i bogatstvo Pravoslavlja. Nadam se da će vam Gospod pomoći bez obzira na siromaštvo mojih misli i izraza. Neka vas On čuva u svemu. Vaša ćerka koja vas voli, |
