Pismo PRVO
Pismo DRUGO
Pismo TREĆE

PISMO TREĆE

Dragi roditelji,

Molim se da vas ovo pismo zatekne u dobrom zdravlju. Kao što sam i obećala u ovom poslednjem pismu pisaću vam o nekim dogmatima koji se tiču same Crkve. Želela bih da na početku kratko pišem o unutrašnjim protivrečnostima protestantizma, a zatim, pošto ste pitali i za to, o nekim protivrečnostima rimokatoličke crkve. Zatim ću se vratiti Pravoslavnoj Crkvi i pitanju ko je član Crkve.

ZABLUDE PROTESTANTIZMA O CRKVI

Kao što sam već pisala u prvom pismu, protestantska crkva smatra Bibliju jedinim izvorom istine. Ona odbija da sledi tradicijama koje su sveti apostoli predali Crkvi ne samo pismenim putem, već i usmeno: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh“ (1 Kor. 11:2) i „Što i naučiste, i primiste i čuste i vidjeste na meni, ono činite, i Bog mira biće s vama“ (Fil. 4:9). Dok apostol Pavle govori o Crkvi kao o telu, čvrsto povezanom i sličnim stvarnom telu (Ef. 2:19-22), mi vidimo da se u realnosti protestantska vera sastoji u tome da svaki pojedini verujući treba samostalno da dostigne istinsko tumačenje Pisma.

Sveti Pavle takođe uči verne da se pokoravaju svojim crkvenim vlastima (Jevr. 13:7,17), dok se većina protestanata u realnosti uopšte ne potčinjava svojim pastorima. Poslednji i ne traže takvo potčinjavanje, a ako iznenada i počnu da ga traže, mnogi verni odlaze iz takve zajednice i prelaze u hram gde se ne traže tako strogi zahtevi. Pročitavši moje prvo pismo, vi ste odlučili da ste dužni da se potčinite vlasti Vaseljenskog Sabora. U tom slučaju treba da prihvatite poklonjenje ikonama i poštujete Djevu Mariju kao Prisnodjevu (Uvekdjevu). Međutim, teško da će vam u većini protestantskih crkava dozvoliti da to učinite. Najverovatnije će aktivno propovedati protiv takvih stavova. Hristos je rekao da će Sveti Duh uvesti apostole u istinu (Jn. 16:13). Deo te istine tiče se i organizacije Crkve. Crkva je bila osnovana od apostola, koji su rukovođeni Svetim Duhom. Njeni episkopi, sveštenici i đakoni su naslednici apostola. Ako ispitate istoriju i poredak njihovog posvećivanja u svešteni čin, na kraju krajeva doći ćete i do samih apostola. Takav poredak je zasnovan na kanonima koje su Crkvi dali apostoli i delima otaca Crkve. Ni jedan protestantski sveštenik nije naslednik apostola. Znači, u saglasnosti sa kanonima i celokupnom crkvenom tradicijom, vlast tih sveštenika i Svete tajne koje oni služe nemaju nikakvu silu, a ono što oni propovedaju ne predstavlja istinu. Već samo to, pored svega ostalog, govori nam o tome da je protestantizam zabluda.

Povodom apostolskog prejemstva (naslednosti). Od samog početka taj zahtev se postavljao pred episkope. Tražilo se da se poredak njihovog uvođenja u episkopski čin (hirotonije) može pratiti i da na kraju on dovede do apostola. Za takvo pravila u krajnjoj meri postoje tri važna razloga.

Prvo, ovo je bilo i ostaje jedno od malo sredstava da se pokaže pravoslavnost (pravoverje) sveštenika. Ako je episkop naslednik apostola, onda to u značajnom stepenu garantuje da on nije neki jeretik – avanturista koji želi da privuče pažnju na sebe i domogne se vlasti, ili nedovoljno naučeno svetovno lice, već zakonit (i treba se nadati dostojni) naslednik apostola, čovek naučen pravednom životu i čvrstini u veri od strane onih koji su se učili od samih apostola, a koji su, sa svoje strane, bili naučeni tome od Hrista. Takvom čoveku se može poveriti da bude zakoniti pastir, jer je taj čovek ušao na vrata, a nije ušao preko ograde (vidi Jn. 10:1) - on nije buntovnik, već istinski sin Crkve.

Drugo, apostolsko prejemstvo (naslednost) ukazuje na izvor vlasti i na pravo episkopa da zahteva potčinjavanje i da vrši Svete Tajne (uključujući i posvećivanje u čin sveštenika). Takvu vlast su apostoli dali onim pravednim ljudima koje su postavili za episkope. Tako je kroz vekove pravo na takvu vlast prešlo do savremenih pravoslavnih episkopa, kojima ona i pripada. Ne zaboravite da van Pravoslavlja ne može biti apostolske naslednosti, da episkop koji nema to prejemstvo ne pripada Crkvi.

Treće, apostolsko prejemstvo karakteriše fizičku neprekidnost života naše Crkve. Rodoslov Crkve se može pratiti iz pokoljenja u pokoljenje, i postaje očigledno da Pravoslavna Crkva ostaje ista ona Crkva, koja je bila i osnovana od Dvanaest apostola, nepodvrgnuta raskolu ili jeresi i bez ikakvog prekida u ovom rodoslovnom stablu. Na taj način, dogmati, vrline, pravila hrišćanskog ponašanja i pojmovi o hrišćanskom načinu života predaju se od apostola naslednicima sve do danas. Birajući za rukovoditelje i učitelje pravedne ljude, Crkva se brine o pravilnom obučavanju i vaspitanju pastve koji će im omogućiti približavanje božanskom životu i dostizanju spasenja.

ZABLUDE RIMOKATOLICIZMA

Sada o rimokatoličkoj crkvi.

Treći Vaseljenski Sabor je anatemom zaštitio izmenu Nikeo-Carigradskog Simvola vere. Rimokatolici su napravili dodatak om Simvolu. U saglasnosti sa tim učenjem, oni smatraju da Svetih Duh ishodi kako od Oca, tako i od Sina, dok u stvarnosti (Jn. 15:26): „A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za mene“) Sveti Duh ishodi samo od Boga Oca („Koji od Oca ishodi“, 8-mi član Simvola vere).

Taj dodatak (koji je dobio naziv filiokve ) u pravoslavno učenje ispravljeno je od strane pape Lava 808-me godine. On je imao posebne, srebrne tablice na kojima je učenje zapisano u pravilnom obliku, bez dodatka. Međutim kasnije, za vreme drugih papa, ova izmena je opet bila unesena i iskvareni tekst je objavljen za pravilni. To se nastavlja tokom evo već skoro hiljadu godina (poslednjih godina dvadesetog veka u Vatikanu su počeli da govore da je pravilan upravo Nikeo-Carigradski Simvol vere. Međutim, nije nam poznato da je filiokve bilo osuđeno).

Što se tiče dogmata o nepogrešivosti pape, mnogi primeri nas teraju da posumnjamo u njega. Naprimer, Šesti Vaseljenski sabor je anatemi predao jednog od papa – papu Honorija zbog monofizitske jeresi. Rimokatolici su i ranije i sada smatraju da su taj Sabor i njegove odluke zakoniti. Njihov dogmat o vlasti pape nad celom Crkvom bio je smatran lažnim od strane jednog od njihovih sopstvenih papa – svetog Grigorija Dvojeslova. Još u šestom veku on je pisao (Sveti Grigorije Dvojeslov, papa rimski, rodio se u Rimu oko 540 godine) da ni jedan episkop (a i sam papa je episkop) ne može sebe nazivati svetskim, vaseljenskim (a pape sada sebe nazivaju „vaseljenskim arhijerejima“) jer svi episkopi imaju jednaku vlast. Ovo je rekao u vreme dok je Rimska Crkva bila Pravoslavna. Pape ne mogu biti glava Crkve, iako sebe i zovu tako, jer je Glava Crkve – Hristos. Papa ne može da se smatra ni Hristovim namesnikom jer se u tom slučaju potpuno isključuje Hristovo prisustvo u svetu. Reč namesnik ( vicarious ) označava „zamenika“ ili „onoga koji predstavlja“ . Apostoli su osnovali Crkvu u kojoj svaki od episkopa ima jednaku vlast. Pravoslavna Crkva čuva ovo predanje.

Na Saboru u Jerusalimu, opisanom u 15-oj glavi Dela Apostolskih predsedavao je apostol Jakov, a ne sveti apostol Petar. Ovo je jasni dokaz da apostoli nisu tumačili reči Jevanđelja (Mt. 16:128) kao što su to kasnije počele da rade rimske pape. Sveti oci su od samog početka izreku: „A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ – shvatali kao jasnu pouku da Hristos zida Svoju Crkvu na Petrovoj veri u to da Isus jeste Hristos, Sin Božiji. Tumačenje koje ovoj izreci danas daju rimokatolici ušlo je u istoriju Crkve mnogo kasnije. U svojim poslanicama sveti Petar nikada nije objavljivao bilo kakve pretenzije na starešinstvo. To nisu činile ni prve rimske pape. Pretenzije na starešinstvo i aktivno učešće papa u državnim poslovima u različitim zemljama, borbe za vlast, učešće u ratovima, zaverama protiv državnika i prostih građana, postojanje sopstvene vojske potpuno su nesmestivi sa onim što su Crkvi zaveštali sveti apostoli i protivreči svim onim obrascima smirenja koje nam je pokazao Hristos.

Rimokatolički dogmat o neporočnom začeću Djeve Marije (o tome da je Ona začeta od strane njenih roditelja bez „prvorodnog greha“) smatran je za lažan od strane njenog, posebno poštovanog podvižnika, Bernara Klervoskog, koji je ovo smatrao kasnijim dodatkom koji ne pripada crkvenom predanju. Ovaj dogmat ne samo da nije dodatak apostolskom učenju o veri, već predstavlja potpuno nepotreban i lažan dodatak. Ovo su samo neke od osnovnih zabluda rimokatoličke crkve.

O HRIŠĆANIMA VAN CRKVE. EKUMENIZAM

Pravoslavna Crkva nastavlja tradiciju apostolske Crkve prvog veka. Inoslavni hrišćani se ne smatraju za ljude koji pripadaju istinskoj Crkvi, jer nisu bili kršteni u Crkvi koja ima episkope koji čuvaju apostolsko prejemstvo. Hristos i apostoli nas uče da su Svete Tajne put po kome se može ući na vrata koja su Hristos i postanu deo stada Božijeg (Mk. 16:16; 1 Kor. 12:13). Ako neko pokuša da ide drugim putem postaje nalik na čoveka koji pokušava da uđe u stado preko ograde i ne može da se smatra da zaista pripada stadu. Jedino je Pravoslavna Crkva istinska Crkva Hristova.

Ni Sveto Pismo, ni sama Crkva, njeni Vaseljenski Sabori i Sveti oci nam ništa ne govore o tome da Bog gleda na druge ljude koji ne pripadaju Pravoslavlju kao na deo Crkve. Mi ćemo se jako radovati ako se ovi ljudi, koji ne pripadaju Pravoslavlju, spasu. Međutim, nema nikakvih naznaka da je to moguće. U vezi sa njima nemam osećanje superiornosti ili razdraženost, već se jedino trudim da bespristrasno opišem realno stanje stvari. Neprijatno mi je da govorim takve uvredljive stvari. I ja sama sam bila šokirana i povređena kada sam prvi put čula nešto slično. No iako je rečeno i neprijatno, tim ne manje je to istina: Pravoslavna Crkva je jedina istinita Hristova Crkva. Ostatak pisma će biti posvećen dokazivanju ove tvrdnje. Želim da pokažem da je učenje ekumenizma koje tvrdi da su svi ili većina onih koji sebe nazivaju hrišćanima istinski članovi Crkve – lažno učenje.

U Jevanđelju od Mateija (7:22-23) napisano je: „Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.“ Značajno u ovim rečima je to što se one očigledno odnose na iskreno verujuće ljude, koji misle da služe Bogu i klanjaju Mu se, na ljude koji znaju Boga. Međutim, Gospod govori da sa njima nema ništa zajedničko. Protestantski pastori očigledno sebi loše predstavljaju šta je greh, uz izuzetak najraširenijih krupnih grehova. Oni jedva da govore ili uopšte i ne govore o načinu na koji se gordost, majka svih grehova, pokazuje u svakodnevnoj misli svakog čoveka, o tome koliko treba snažno da se kajemo zbog nje i šta u stvarnosti znači živeti pravedno. Ne želim da ih optužujem, prosto se trudim da objasnim zašto se poslednje reči iz citata: „vi koji činite bezakonje“ odnose na protestante, na one koji su u očima mnogih ljudi u svetu bliski pravednosti, ali su po zakonu Gospodnjem grešnici, koji čak i ne sumnjaju u postojanje svog greha.

U apostolskim poslanicama Crkva je predstavljena kao jedno telo. Ljudi koji se nalaze van nje ne mogu se smatrati hrišćanima. Prići veri u Hrista znači sjediniti se sa Crkvom. Nema nikakvih naznaka ni u Svetom Pismu, ni u delima Svetih otaca o tome da je ovaj postulat ikada bio izmenjen. Takođe i iz sadržaja Novog Zaveta vidi se da, uz male izuzetke, ljudi koji su se ponovo obratili veri ne počinju da osnivaju sopstvene crkve i ne podižu ustanke protiv Crkve nakon što su postali deo nje, već se potčinjavaju njenoj vlasti nad njima. Ako je tako bilo u Crkvi u prvim vekovima hrišćanstva i ako Crkva nastavlja da se pridržava ovog učenja, zašto sada treba da verujemo da ako čovek samo kaže „Gospode, Gospode“ može ući u Carstvo Nebesko (Mt. 7:21)?

Hristos govori: „Ako li ti zgrješi brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo... Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu... Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik... Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu“ (Mt. 18:15-18). Šta možemo reći o ljudima koji odbijaju da slušaju reči Crkve, izražene u odlukama Sabora? Hristos govori da Crkva treba da se odnosi prema njima kao prema neznabošcima i carinicima. Zato je Crkva na Vaseljenskim Saborima i predavala anatemi one koji slede za jeresima. Međutim, Crkva se svejedno moli (kao i mi u našim svakodnevnim molitvama) za sve jeretike (nepravoslavne koji sebe nazivaju hrišćanima) da se udostoje poznanja istine. Više od toga ne možemo da učinimo, jedino da propovedamo onima koji su spremni da nas čuju i potčine se pravilima koje je Hristos odredio za Crkvu.

U „Apostolskim pravilima“ se takođe strogo osuđuju nepravoslavni. „Naređujemo, da se svrgne episkop ili prezviter koji prizna krštenje , ili žrtvu jeretika. Jer, kako se   slaže Hristos s velijarom? ili kakav dijel ima vijerni sa nevjernikom?“(Apostolsko pravilo 46). Saglasno 47 . Apostolskom pravilu odlučuju se episkopi i sveštenici koji ne krste one koji su zaraženi jeresima, jer time rugaju Krstu i smrti Gospodnjoj, mešaju istinske sveštenoslužitelje sa lažnim. Ako tako govore Sveti Apostoli koje je u istinu uveo Sam Duh Sveti (Jn. 16:13), teško mi je da se složim sa ljudima koji se drže suprotnog mišljenja.

Ako nastavimo poređenje između Crkve i ljudskog tela, koju koristi sveti Pavle, onda se može reći da ruka ne može živeti odvojena od tela: kada je otkinu ona umire. Ruka ne može učestvovati u pojavi bilo kakvog života van tela, jer je mrtva i nije u stanju da daruje život. Ruka takođe ne može neposredno biti sjedinjena sa glavom. Istina je da ponekada određeni delovi našeg tela, pod uticajem iskušenja stupaju u sukob jedni sa drugima – tada u telu nastaje bolest. U sličnom stanju se često nalaze i ljudi. Duhovno nezreli, koji puno greše ili stradaju od „konflikta ličnosti“. Ako ljudi ulaze u svađu, rizikuje sopstvene duše jer mogu biti iskorenjeni od strane Zemljodelca koji je umesto plodova zatekao trnje. Ako su u sukobu određeni delovi tela, onda treba ili da se dogovore o pomirenju ili će onaj deo tela koji napada na drugi biti odsečen. Samo Telo, međutim, pritom ostaje jedinstveno.

Po ovom istom poređenju: ako neki deo tela odbija da uzima krv od ostalog tela – umire, tj. ko odbija da uzima iz čaše Crkve takođe brzo umire, jer je Hristos rekao: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53). Ljudi, koji nikada nisu uzeli krv Hristovu ne mogu živeti u okrilju Crkve. Kao što je rečeno u apostolskim kanonima, navedenim gore, pričešće jeretika nema nikakvu silu.

Obratite pažnju na pokvarenost učenja ekumenizma. Ovo učenje je dovelo do podela i u istinskoj Crkvi. Ekumenizam je, bez sumnje, dostojan da se razmotri na Vaseljenskom Saboru. Međutim, kako Vaseljenski Sabor može razmatrati ovaj problem? Ako se postavi pitanje: „Ko je Crkva?“, na koji način možemo okupiti Crkvi da bi ga rešili? Ako je ekumenizam istinsko učenje, a mi okupimo samo pravoslavne, onda takav sabor neće biti Vaseljenski. Ako je ekumenizam lažan, a mi pozove nepravoslavne (sa najrazličitijim pogledima na istinitost vere) na koji način ćemo dostići istinu? Čini se da ovo učenje ne može da bude na razmatranju Vaseljenskog Sabora. Međutim, u realnosti su Vaseljenski Sabori već dali rešenje ovog problema (vidi gore o osnovama vlasti Vaseljenskih Sabora, vidi Mt. 18:15-18 i moje prvo pismo).

Kada Pravoslavna Crkva ne bi bila istinska Crkva onda bi bila tačna jedna od tri sledeće tvrdnje povodom Hristove molitve za učenike (Jn. 17). Ili je, kao prvo, Hristos jednostavno predstavljao ono što je želeo za stvarnost, ili se uzalud nadao te noći kada je predan. Ili je, kao drugo, moleći se sumnjao u Boga Oca i zato Njegova molitva nije bila uslišena. Ili kao treće, Sveta Trojica u realnosti nije Jednosuštna. Ni jedna od ovih tvrdnji ne može biti istinita.

1) Hristova molitva je očigledno bila upućena Ocu. On je molio Boga da sačuva jedinstvo Crkve. Nije se molio samo za učenike, već vrlo jasno i za jedinstvo Crkve.

2) On nije mogao sumnjati, jer je sumnja greh (Rim. 14:23). U poslanicama Rim.8:10, Gal.2:17, 1Kor.15:3, 1Kor.15:17 govori se da je Hristos bez greha.

3) Jednosuštnost Trojice je iznad svakog zemaljskog razumevanja: “Ja i Otac jedno smo“ „kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi” (Jn.s10:30; 17:21).

Sledi da ako se Hristos molio da Crkva bude u takvom jedinstvu kao i Trojica i molio se sa verom, Njegova molitva je morala biti ispunjena. Ako će jedinstvo Tela Hristovog biti ostvareno tek u raju, zašto se onda Hristos molio za jedinstvo? Jer, upokojeni pravednici već ne greše i zato su već u miru i jedinstvu jedni sa drugima. Ako je želeo da prizove Svoje učenike jedinstvu, mogao bi da preda tu pouku, kao što ih je i ranije mnogo učio, govoreći im u pričama. Možda je tačnije reći da je Hristos želeo da nam kaže da istinsko Telo Hristovo mora ostati jedinstveno i da se za to molio Ocu? On nam je rekao da će ovce biti u toru, a vukovi van (Jn. 10:7-14; 13:24-43). Međutim, ovde nas On uverava da Telo jeste i da će uvek biti jedinstveno, odražavajući jedinstvo Same Presvete Trojice.

Kada sam prvi put pročitala anateme, koje su iznosili Vaseljenski Sabori i prvi put saznala da je Pravoslavna Crkva jedinstvena istinska Crkva, pomislila sam da su ljudi koji su izgovarali takve stvari pristrasni, surovi i prosto slepi. Kao što možete naslutiti sada se moje mišljenje izmenilo. Objasniću to prostim primerom. Lekaru je uvek teško da kaže pacijentu da će umreti. Ali ako postoji makar neka šansa da se može izlečiti, lekar se trudi da što je moguće brže objasni pacijentu da, iako će lečenje biti dugačko i mučno, predstavlja jedinstveno sredstvo da se spasi njegov život. I pošto šansa na spasenje postoji, Crkva je prinuđena da vodi diskusije sa nepravoslavnima, iako je mnogi od njih mrze zbog toga. Crkva iznosi sve ove neprijatne istine u nadi da će spasiti duše zabludelih. Ako se zbog toga na nju obrati nečija mržnja, samim tim se ispunjava Hristovo proroštvo da će verne učenike mrzeti. Upozorenja koje Crkva iznosi u svojim poukama i anatemama izazvana su njenom ljubavlju prema ljudima. Kao i Sam Bog, Crkva ne želi ničiju propast, već samo želi da privede sve ljude poznanju istine (2 Pet. 3:9).

Život ovoga sveta uči samoljublju, egoizmu i izolaciji od drugih ljudi. Put ka spasenju je put Krsta, put dobrovoljne smrti. Taj put čovek ne može da pređe sam. Pravedan život je i moguć jedino u okrilju Crkvu. Jer jedino ako postoji neko ko može reći: „Sada čini to! Zatim to! A ovo uopšte nemoj raditi!“, samo tada, potčinjavajući se pravilnim savetima, možeš doći do istinskog odricanja niskih telesnih želja. Samopožrtvovanje zbog ljubavi prema Hristu i jeste put ka spasenju.

Da vas ne bih uznemirila i obeshrabrila samo želim da napomenem da se u Hristovom učenju ne govori o Božijem odricanju od ljudi koji ne pripadaju Crkvi. On dolazi u sva srca, trudeći se da ih uputi istini. I u svakom trenutku, kada poverujete da vam je Gospod prišao, posebno ako pritom osetite istinsko pokajanje zbog svojih grehova i ljubav prema Gospodu, možete slediti Njegov poziv. Osnovni cilj istinskog opštenja sa Bogom je dostizanje spasenja. Zato je On izabrao Crkvu kao jedinstveno sredstvo spasenja u Hristu.

Verujte mi da sam svoju veru stekla sa ogromnim trudom, u suzama, molitvama i razmišljanju. Odrasla sam u američkom društvu i zato mislila da vera nije toliko bitna, glavno je da svaki čovek bude „dobar“. Kada se u meni rodila misao da postanem hrišćanka, razmišljala sam da se očigledno većina vernika drugih religija neće spasiti, već samo oni koji u krajnjoj meri sebe nazivaju hrišćanima, koji u stvarnosti ispovedaju ljubav i pokoravaju se Bogu. Oni će biti spaseni. Na taj način sam jednostavno promenila ekumenističke stavove, dajući drugu definiciju reči „dobar“, ali se nisam odrekla njih. Tek kasnije sam primila Pravoslavlje, jer je ono jedinstveni oblik hrišćanstva koje poseduje unutrašnji sklad. Postavši pravoslavna, shvatila sam da treba da se odreknem ili hrišćanstva ili ekumenizma, jer su to dve ideje koje isključuju jedna drugu. Sva dela otaca Crkve i odluke Sabora usmerene su protiv ekumenizma. To je i odredilo moj izbor. Shvatila sam da je ekumenizam mnogo manje zasnovan od Pravoslavlja i zato sam ga odbacila. Dala sam prednost onome što je u stvarnosti istina u odnosu na ono što se čini istinitim. Izabrala sam Pravoslavlje!

Pre nego što završim, želim još jednom da se vratim na ono o čemu sam, čini mi se, nedovoljno rekla ranije. Pokušavajući da nađem istinu, koristila sam se logičkim razmišljanjima i obraćala objektivnim činjenicama.

Međutim, Pravoslavlje nije nekakvo umno zanimanje i skup filosofskih postulata. Pravoslavlje je način života koji pretpostavlja potpunu promenu celokupnog ljudskog bića. Pravoslavlje mora biti proživljeno. Zato smatram da je najbolje da jednostavno krenete u Crkvu na službe, porazgovarate sa sveštenikom, zamolite ga da vas upozna sa nekim pobožnim pravoslavnim hrišćanima sa kojima biste mogli da budete u kontaktu i čiji život biste mogli da posmatrate. Čitajte Žitija Svetih i dela Otaca Crkve. Crkva živi, i ako neko želi da razume šta je istinska Crkva, mora i sam da je doživi kao živu, u svoj njenoj punoći i lepoti.

Bilo mi je jako teško da napišem ova pisma, ali sam to uradila iz ljubavi prema vama. Dobili ste kratak opis nekih osnova Pravoslavlja (za potpuni opis su bi bili potrebni čitavi tomovi). Razmislite nad ovim i ako budete imali nova pitanja, možete mi ih postaviti ili pokušati da odgovorite sami sebi. Međutim, trudite se da ne zaboravite ono o čemu se govori u ovim pismima. Molite se Gospodu da vaše oči mogu videti, a uši čuti istinu. Neka moje molitve i ljubav uvek budu sa vama.

vrh strane