 |
 |
2. ...OCA, SVEDRŽITELjA, TVORCA NEBA I ZEMLjE I SVEGA VIDLjIVOG I NEVIDLjIVOG Sa strahom i trepetom da pogledamo kroz otškrinutu zavesu večnosti. Tu zavesu nije odškrinula nemoćna ruka ljudska. Nju je odškrinuo On, Jedini, Živi, Istiniti. Da nije to On učinio, ko bi drugi mogao? Svi umovi ljudski sa svima silama podnebeskim ne bi mogli tu zavesu pomeriti ni za dlaku. On se smilovao na ljude i pomerio je zavesu. I tri mlaza svetlosti blesnula su na ljude, koji nose obraz Njegov u sebi. I obrazovani su to videli i ustrepetali od svete radosti. On se objavio kao Nesravnjivi; ravan jedino samome Sebi, Jedini, Živi, Istiniti, objavio se kao Otac, Svedržitelj, Tvorac. Vaša nemirna misao hita sa pitanjem: Čiji Otac? I otkad Otac? Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, i Otac od večnosti. Pre stvorenja sveta On je bio Otac. Pre vremena i vremenih bića, pre angela i svih nebeskih sila, pre sunca i meseca, pre zore i mesečine, Otac je rodio Sina Svog jedinorodnog. Govoreći o Večnome, smemo li izgovoriti reč — kada? Od kada je Bog — Bog, od tada je Bog — Otac. No u Njemu nema — kada, jer u Njemu nema koluta vremena. Svevišnji objavljuje Sebe prvo Ocem pa onda Svedržiteljem i Tvorcem. To je vama obrazovanim jasno. Njegovo roditeljstvo odnosi se na savečnoga Sina, a svedržiteljstvo i tvorčestvo na svet stvoreni, vidljivi i nevidljivi. Prvo, dakle, Otac, pa Svedržitelj i Tvorac. U večnosti niko Boga nije mogao nazvati Ocem osim Sina Njegovog, Jedinorodnog. A u vremenu? Ni u vremenu, kroz vekove i vekove — niko. Slušajte drevnu istoriJu roda ljudskog, i primite je k srcu. Ona daje svetlost umu vašem, i radost duši vašoj. Kada je svet stvoren, i kada je Adam izgnan iz Raja zbog greha smrtnog, odvratnog greha neposlušnbsti prema Stvoritelju svome, pa sve do silaska Sina Božjeg na zemlju, niko od smrtnih nije se usuđivao nazvati Boga svojim ocem. Najdivniji izabranici Njegovi nazivali su ga najvećim imenima; imenovali su Ga i Svedržiteljem, i Sudijom, i Svevišnjim, i Carem, i Gospodom nad vojskama, samo ne imenom Oca, imenom slatkim. Najbolji u rodu ljudskom mogli su se osetiti kao stvorenja jednog svemoćnog Stvoritelja, kao lonci jednog božanskog Lončara; nikada kao deca jednoga Oca nebeskog. To pravo dato Je ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista. Nije svima dato, no onima koji Ga primiše. Koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji (Jov. 1, 12). To jest: da budu posinjeni i da smeju osloviti Boga: Avva Oče (Gal. 4, 56, Rim. 8, 1416)! To usinovljenje — dar milosti Božje — objavio je i ponudio ljudima sam Hristos na samom početku službe Svoje u svetu. On je obJavio ljudima, da mogu od tada nazivati Boga Ocem svojim govoreći: ovako dakle molite se vi: Oče naš koji se na nebesima (Mat. 6, 9). I od tada do danas mnogi milioni mladenaca i staraca na kugli zemljinoj iz dana u dan bruje: Oče naš! Zli duhovi nemaju prava imenovati Boga Ocem svojim. I nepokajanim grešnicima ne da se da izgovore tu slatku reč: Oče! Samo pravednicima i pokajnicima dade se to pravo, da u molitvama svojim mogu od sveg srca i duše uzviknuti Bogu: Oče naš! Onima pak koji veruju protiv Boga i Božjeg zakona, bilo mislima ili rečima ili delima, nikako se ne da osloviti Boga imenom utešnim i slatkim: Oče! Tri stotine i osamnaest Svetih Otaca u Nikeji, koji sastaviše Vjeruju svih vas, koji nosite obraz Božji u sebi, koji ste obrazovani, imenovahu Boga najpre Ocem pa onda Svedržiteljem i Tvorcem. To učiniše prosvetljeni Duhom Božjim Svetim. Učiniše to prvo zato što je Svevišnji Otac Gospodu Hristu pre vremena i stvorenja sveta. I drugo zato što je vaploćeni Sin Božji doneo kao prvi dar ljudima — sledbenicima Svojim — usinovljenje, to jest pravo, da mogu Oca Njegovog imenovati Ocem svojim. Oče naš! Kakva radost pod suncem i zvezdama može većma obradovati srca vaša, o obrazovani, koji nosite obraz Božji u sebi? I ne samo da vam je Gospod Sin Božji dozvolio da imenujete Svevišnjega, Jedinoga, Živoga, Istinitoga, Ocem vašim, nego je čak i zapovedio: I ocem ne zovite nikoga na zemlji, jer je u vas jedan otac koji je na nebesima (Mat. 23, 9). O radosti vaše, radosti neiskazane! Pravo roditeljstvo je na nebesima, iznad sunca i zvezda. Roditeljstvo na zemlji samo je senka i simvol. Radost je vaša i u tome što je Otac vaš nebeski Svedržitelj i Tvorac. Sveti Oci Nikejski, prosvetljeni Duhom Božjim Svetim, nazvali su Svevišnjega najpre Svedržiteljem pa Tvorcem. Ne izgleda li prirodnije, reći ćete, da se prvo nešto stvori pa onda drži; i da bi Svevišnjega trebalo nazvati naJPre Tvorcem pa Svedržiteljem? Tako samo izgleda, ali ne cenite po izgledu kad o Istinitom mislite. Gle, Bog i jeste prvo Svedržitelj. Pre nego je sazdao nebo i zemlju Bog Svedržitelj držao je u Sebi i plan stvaranja, od krupnica do sitnica, i sve sile, sve zakone, sve poretke. Bez toga umnoga svedržiteljstva, kako bi stvaranje bilo moguće i izvodljivo? Kad je pak veličanstveni Stvoritelj stvorio oba sveta, vidljivi i nevidljivi, On je produžio da bude Svedržitelj, i da sve sile u oba sveta, sve zakone i poretke, drži potpunce u neodoljivoj moći Svojoj. Nijedan vrabac ne može pasti na zemlju bez Oca vašeg, potvrdio je Sin Božji (Mat. 10, 29). I dlaka s glave vaše neće poginuti (Lk. 21, 18) opet bez volje Boga Svedržitelja. Svojom krepkom rukom drži Bog čak i sile odrečne i bogoborne. Sva njihova dejstva protiv zakona Njegovih i protiv vernih On obrće i iskorišćuje na dobro, po neopisivoj mudrosti i moći. I dovodi sve u sklad sa Svojim planovima. Nijedna suza pravedenika, ma i u more kanula, ne ostaje zaboravljena. Nijedna dobra ili zla reč, u svetu izrečena, ne ostaje bez odgovora Božjeg, javnog ili tajnog. Otac, Svedržitelj, Tvorac. To je Bog vaš, Jedini, Živi, Istiniti. Kao Tvorac Bog je stvorio nebo i zemlju i sve tvari vidljive i nevidljive. Bog naš na nebesi i na zemlji, sve što je hteo stvorio je (Ps. 115, 3). Pod nebom su svešteni tumači oduvek razumevali carstvo angela i svih ostalih mogućih nebeskih sila, vidljivih za Boga, nevidljivih za nas. Pod zemljom su razumevali sve tvari na zemlji, u zemlji, oko zemlje i od zemlje, dostupne čuvstvenom doznanju našem. Sve vidljivo i nevidljivo što je stvoreno, stvoreno je Bogom. Ne postoji nikakav drugi Tvorac, ni na nebu ni na zemlji, osim Svevišnjega. Niti postoji išta stvoreno, od najvećeg do najmanjeg, što je neko drugi stvorio izvan Svevišnjega. On je jedini Tvorac u punom i pravom smislu. U punom i pravom smislu Tvorac je onaj ko je stvorio i gra ] u i gra ] evinu, i stvari i oblike stvari; i koji Je u sve uneo neku tajanstvenu silu postojanja, uzajamnog odnosa, privlačnosti i odbojnosti, pokreta i života. Zato kad čujete govor, da je Stvoritelj stvorio sve što je stvoreno, razumete to kao da je rečeno, da je Stvoritelj stvorio ne samo oblike tvari od gotove građe nego i samu tu gra ] u. U tome se i projavila punoća Božje tvoračke moći, što je On stvorio i jedno i drugo. Da li se ta gra ] a sastojala iz četiri velike stihije: zemlje, vode, ognja i vazduha, kako su to stari mislili, ili je i to četvoro, uza se ostalo ukupno, iz jedne pragra ] e električnog svojstva, kako to novi naučnici misle — zar ćemo se u to sad upuštati? Nesumnjivo je jedno: da je i osnova i potka svukolikog tkiva vasionskog izum i tvar velikoga Boga Stvoritelja. Svu čudesnost i veličanstvenost toga tkiva, o obrazovani, mogu li sve misli ljudske domisliti? ili sve oči obuhvatiti? ili sve uši sluhom uhvatiti? ili svi j e zici iskazati? Oblici i boje, brojevi i srazmere, muzika i pesma, radost i bol, svetovi u vodi, svetovi u prašini, svetovi u vazduhu, ognjena kola zvezdana — ne nagoni li sve to vas, obrazovane, na molitveno ćutanje više nego na govor? No znajte, da sve to čudo i veličanstvo vidljive vasione jedva je kao kićena garda pred kapijom carske palate, pred vratima sveta nevidljivog, carstva duhovnog, angelskog. A tamo za vratima i jeste tek pravo čudo, čudo iznad svih čudesa, veličanstvo iznad svih veličanstava. Tamo gde sunca svetli sam Svevišnji Car careva (Otkr. 22, 5)! Tu tek ne pomaže ni misao, ni oko, ni uho, ni jezik. Veliki apostol bio je duhom uznet do trećega neba i odnesen u raj, i ču neiskazane riječi kojijeh čovjeku nije slobodno govoriti (II Kor. 12, 3). Tako u nebesima, u duhovnom carstvu Cara Stvoritelja, sve previšava našu sadašnju moć shvatanja i izražavanja. A ovaj svet vidljivi prema onom svetu nevidljivom jeste kao senka prema stvarnosti, kao simvol prema duhu, kao slova prema smislu, kao pismo o daljnoj domovini izgnanika. No i jedan i drugi svet stvorio je isti Tvorac. On jedini drži oba sveta Svojom neumornom i svedržavnom rukom — jedini Stvoritelj. On jedini vodi ih tajanstvenim putevima ka tajanstvenim ciljevima, koje im je On predodredio — On, blagi Otac Gospoda Hrista i svih izabranih čeda Svojih. Ovo je vera uplakanih, koji plaču za pravdom, istinom i životom. Ovo nije vera slugu nepravde, laži i smrti, prijatelja smeha, što se završuje očajanjem. Ovo je vera uplakanih nad nemoći svojom i nemoći svega roda čovečjeg. Oni ištu Istočnik pravde, istine i života. I ovaj Istočnik im se daje. Tada se njihove suze žalosti pretvaraju u suze radosti. Jer su našli najdragocenije blago — Oca, Svedržitelja, Tvorca. Šta im ostaje više da ištu, kad Njime dobijaju sve? Jedino im ostaju — suze pokajanja, kojim se miju od svake nepravde i laži, i brane od večne smrti. Omiveni suzama pokajnicama oni postaju blagog i milostivog srca prema braći svojoj, saputnicima svojim na putu za večnu domovinu. I pomažu ovima, da poznadu pravoga Boga, Istočnika pravde, istine i života. Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, koji ne žališe ni truda ni suza, dok se Gospodu ne približiše i utehu ne primiše. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja vremena. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. Na Sudu Božjem njima neće biti teško. Nazvaće se blagoslovenim. Otac. Svedržitelj. Tvorac.
|
