 |
 |
12. ... ISPOVEDAM JEDNO KRŠTENjE ZA OPROŠTAJ GREHOVA. Voda pere. Šta pere voda? Pere kožu od znoja i prašine. Onaj maleni deo nečistoće, koji telo znojenjem izluči iz sebe, to voda pere. I onaj neznatni deo prašine, što od ovoga sveta padne na kožu, može voda da opere. No voda nije u stanju da opere svu onu nečistoću, onaj gnoj i trulež, što se nagomilava u unutrašnjosti tela. Voda je nemoćna prema toj unutrašnjoj nečistoći, koja se stvara i zadržava u organima. Ta nečistoća dolazi ili od nezdrave ili od suvišne prašine ovoga sveta, koju ljudi unose u sebe kao hranu. Pa kad je voda nemoćna prema toj nečistoći materijalnoj, koliko li je ona tek nemoćna prema nečistoći najunutrašnjijoj, duševnoj? Jasno je da voda ne pere dušu. Ona pere vazduh, i pere zemlju. Svu koru zemljinu ona je u stanju da opere, kao i kožu čovekovu. Njeno je dejstvo ogromno, njena usluga dragocena. Ali ona ne može da opere masnu nečistoću duše čovekove. Jevreji su neprestano vršili obredna pranja i umivanja, tj. neprestano su prali kožu vodom. No njihovu nečistotu duševnu voda nije mogla taknuti. I toliko sa nagomilala unutrašnja nečistota u njima, da kad se ona otvorila i izlila na prečistog Gospoda Isusa, smrad njen raznosi se do danas po celome svetu. Voda je samo simvol. Pranje telesno simvol je pranja duhovnoga. Simvol može oprati simvol, ali ne i stvarnost. Voda može oprati spoljašnje lice čovekovo, ali ne i unutrašnje. A ovo unutrašnje lice čovekovo jeste obraz Božji u čoveku - živa duša sa duhovnom stvarnošću u sebi. Otuda samo jedini Bog silom Duha svoga može oprati duhovnu nečistotu u čoveku. No i kao simbol očišćenja voda je potrebna pri hrišćanskom krštenju. Tim pre je ona bila neophodna pri simvoličnim krštenjima dohrišćanskim. Sveti Jovan Krstitelj krštavao je samo vodom. A po tumačenju apostola Pavla ceo narod jevrejski krstio se simvolički vodom: Ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše. I svi se u Mojsija krstiše u oblaku i moru (I Kor. 10, 1-2). To nije stvarno krštenje, no slikovno, praobrazno. Ono je samo sen hrišćanskog krštenja. Hrišćansko krštenje znači potpuno očišćenje. Ovo krštenje predstavlja dveri, kroz koje ljudi stupaju u crkvu Hristovu. Ne stupaju dvaput ili triput, no jedanput. Zbog toga je jedno krštenje. U Svetom Pismu Božjem to je naročito naglašeno rečima: Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje (Ef. 4, 5). Zato okrenite se od onih koji vam govore, da je čoveku potrebno više krštenja. Krštenjem se izglađava sa obraza Božjega u nama ona najsramnija prljotina, koju je praotac roda našega kanuo na sebe, i koju je potomstvu ostavio u nasleđe. Taj demonski pečat u duši našoj, crn i odvratan kao pakao, samo se pravim krštenjem može izgladiti. Otuda krštenje označava umiranje starog grehovnog čoveka u nama i rođenje novog, bezgrešnog. I to je posvedočeno Svetim Pismom Božjim. Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se. Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt, da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo (Rim. 6, 3-4). No ne umre Gospod dva puta, da bismo se mi dva puta krstili u smrt njegovu. Zato Sveti Oci Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu izrekoše: Ispovedam jedno krštenje. Praslikom hrišćanskog krštenja služilo je i jevrejsko obrezanje. Nožem se odsecao krajičak tela. To je praslika. Krštenjem se odseca grehovni izrastak u duši. To je stvarnost. I kao što se obrezanje vršilo Jednom zauvek, tako se i krštenje vrši jednom zauvek. Obrezanje se vršilo i nad odraslim i nad decom. I krštenje se vrši i nad odraslim i nad decom. Tako se u Crkvi Božjoj postupa od apostolskih vremena (Dela ap. 16, 14 -15; 16, 30-39; I Kor. 1, 16). Zato okrenite se od onih koji vam govore da ne treba decu krštavati. Pitajte ih, ko će odgovarati za duše dece, koja pomru nekrštena kod krštenih roditelja? Za oproštenje greha. To je svrha krštenja. Krštenje Jovanovo nije bilo za očišćenje grehova nego samo za pokajanje. To je i sam Jovan posvedočio govoreći: Ja krštavam vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom jači je od mene... On će vas krstiti Duhom Svetijem i ognjem (Mat. 3, 11). Onaj koji je jači od Jovana Krstitelja, i jači od celoga sveta, pokazao je ličnim primerom način pravog i punog krštenja. On se krstio vodom i Duhom Svetim. Bezgrešnik se pogruzio u vodu Jordana, i u tom času sišao je na njega Duh Božji u vidu goluba. Tu je, dakle, Jovan koji krštava, tu voda koja pere telo, tu Duh Božji Sveti koji mije dušu. Pravo i potpuno krštenje. Jedno, i neponovljivo nad istim licem. Po noći dođe Nikodim, knez jevrejski, i upita Hrista za nauku spasenja. Odgovori mu kršteni Mesija: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje (Jov. 3,5). Očišćenje i tela i duše. Obnovljenje i tela i duše. Blagodat Duha Svetoga daje silu i svetinju vodi. Oganj Duha Svetoga sagoreva pri krštenju onu praotačku izrastal u duši svakoga potomka Adamovog. Grehovno breme mnogih vekova i kolena, rugobna grba, smiče se sa duše krštenog. Nasledna prokaza iščezava. Od toga časa kršteni je odgovoran samo za buduće, ne za bivše. Krštenje, kojim je Jovan krštavao Jevreje, bilo je i prestalo. Ono je služilo samo kao znak uzbune i pripreme. Car nebeski je dolazio. Sva duhovna atmosfera bila je pritajena kao duh u samrtnika. Jovan je osetio vejanje novoga, svežega vetra, mirisnog i životvornog, usred lešinskog zadaha sveta. Hristos je bio blizu. I Jovan je vikao na uzbunu, na pripremu za doček, na pokajanje. I krštavao je vodom za pokajanje. To krštenje je prestalo. Ono nije imalo blagodatne sile Duha Svetoga, koja je docnije data svetu kroz Hrista (Dela ap. 19, 1 - 6). A krštenje vodom i Duhom ostalo je do danas. Bez njega ne može se nazvati niko hrišćaninom. Gle, Gospod je zapovedio apostolima: Idite i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga duha (Mat. 28, 19). To je zapovest lekovita i spasonosna, koju su apostoli sveti doslovno izvršili, i koju sveta i saborna apostolska crkva do danas izvršuje. No osim ovoga svetoga krštenja, kojim se svi mi krstimo, postoji još jedna vrsta krštenja, koje nije dato svima. To je krštenje krvlju mučeništva. Svi oni velikani, koji postradaše i krv svoju proliše za Hrista, kršteni su krštenjem krvi. Krštenje krvlju naročito je poznato vama, pravoslavnim sledbenicima Hristovim. Nigde tolikog broja krvlju krštenih koliko meću precima vašim, davnim i skorim. I u ove naše dane u pravoslavnom svetu lije se krv mučenika. Hiljade i hiljade njih krštavaju se u krvi svojoj. To su viteški svedoci jevanćelja Hristova. Deca BožJa, koju neznabošci kao jaganjce kolju! Njihova žrtva ukrepljuje crkvu Hristovu na zemlji, a njihova sveta imena proširuju kalendar hrišćanski. Kršteni u krvi svojoj vazda su bili i biće bogatstvo i ukras Pravoslavlja. Bilo je i neznabožaca, nekrštenih vodom i Duhom, no krštenih krvlju mučeništva. I njihovo je krštenje primljeno kao pravilno i punovažno. Čak je njihovo krštenje i više od običnog našeg krštenja. Oni nemadoše vremena, da se krste vodom i Duhom. Budući duhom slepi, kao neznabošci, oni najedanput pogledaše, poznaše Hrista, i za njega odmah život svoj položiše. Tako se oni krstiše jednim Gospodnjim krštenjem, Golgotskim, ali ne i Jordanskim. A preci vaši pravoslavni, mnogi i mnogi, i stari i mladi, i muški i ženski, i carevi i patrijarsi, bogati i siromašni, krstiše se i jednim i drugim krštenjem, i Jordanskim i Golgotskim. Broj tih viteških predaka vaših, koji se krstiše najpre vodom i Duhom a potom krvlju svojom mučeničkom, toliki je kroz vekove i vekove, da bi ispunio državu jednu. Prvo krštenje, vodom i Duhom, zapoveđeno je, a drugo, krvlju svojom, ostavljeno je svakome na izbor. Jednom prilikom upita blagi Gospod sinove Zavedejeve: Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim (Mat. 20, 22)? Vidite li, kako Gospod naziva svoje stradanje - krštenjem? I vidite li, kako On ne kaže sinovima groma: morate! nego ih pita: možete li? Jasno je, dakle, da se krštenje krvlju ne zapoveda svima vernima, kao ono prvo krštenje, nego se ostavlja na volju. Na krštenje krvlju odlučuju se samo oni, koji pored velike vere u Gospoda imaju i veliku ljubav prema Njemu. Kao što je On sam rekao: Od ove ljubavi niko veće nema, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji (Jov. 15, 13 -14). Bezbrojni preci vaši bili su prijatelji Prijatelja ljudi. I prijateljstvo svoje prema Njemu posvedočili su oni onako kako je i On posvedočio prijateljstvo svoje prema njima - pečatom krvi i smrti. Ne dajte se obmanuti, hristonosci, ako vam neki jeretik kaže, da je krštenje jedina blagodatna tajna, i da drugih nema. Ne dajte se zavarati time, što se u našem Vjeruju samo krštenje spominje, a druge tajne ostaju bez spomena. Sveti Oci carigradski, koji spomenuše sveto krštenje, držahu i ostale svete tajne. Pored krštenja držahu oni, sveto i pravilno, i miropomazanje i pokajanje, i pričešće, i jeleosvećenje, i brak, i sveštenstvo. Sve ove tajne zasvedočene su krepko Svetim Pismom i Svetim Predanjem. No Sveti Oci, sastavljajući kratki Simvol Vere, spomenuše samo krštenje zato što je to osnovna i uvodna tajna u Crkvi Božjoj. Gle, tajnom krštenja raskrštava se sa bolesnom prošlošću. I duša se uvodi u lečionicu, koja se zove crkva. A kada duša kroz krštenje, kao kroz dveri, uđe u lečionicu, onda ona unutra nalazi sve ostalo što je na potrebu. Tamo je miropomazanje, pečat dara Duha Svetoga. Tamo ispovest i pokajanje za nove rane duševne. Tamo pričešće, hrana duše samim telom Hristovim i krvlju. Tamo jeleosvećenje - molitveno prizivanje Duha Svetoga na ukrepljenje i osećanje telesnog hrama čovekovog i raslabljenog stanovnika toga hrama, duše čovekove. Tamo velika tajna braka - čudo Božjeg premudrog domostrojstva. Tamo svešteničko rukopoloženje, radi prejemstva apostolske službe i apostolske sile. Tamo i svi ostali lekovi i svi kanali, kroz koje svemoćni Duh Božji leči, i teši, i miluje, i uspravlja duše vernih. Ovo je vera uviđavnih i mudrih. Nju nerado primaju neuviđavani i maloumni. Ne uviđajući ništavilo svoje oni ne osećaju potrebu u pomoći jakoga Boga. A uviđavni su do dna ispitali nemoć svoju, i nemoć svih zemnorodnih, Ispitivanjem sebe i drugih oni su došli do saznanja, da se nečistota duše čovekove ne može oprati samom vodom niti ikakvim drugim elementom prirodnim bez sile svesilnoga Duha Božjega. Zbog toga oni u krotosti i smernosti obraćaju se Bogu za pomoć. I po mudrosti svojoj upotrebljavaju sve one meleme za dušu, koje nalaze u božanskoj lečionici, u crkvi svetoj. Okrenuti leđima senkama i varkama ovoga sveta oni se predaju volji Svevišnjega. I licem se upravljaju neprestano ka večnoj svetlosti. Oni znaju da su putnici, i da će se put skoro svršiti. Zato hode radosno sve napred i napred. I milostivo pridržavaju saputnike svoje, braću svoju, kao carsku decu, koja se vraćaju u carevinu Oca svog nebeskog. Ovo je vera vaša, hristonosci, vera uviđavnih i mudrih predaka vaših. Neka ona bude vera i dece vaše, sve do svršetka putovanja. Ovo je vera neposredna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate, u Strašni Dan Pravde, kada Hristos uzusudi po pravdi, oni će se nazvati blagoslovenim. Voda. Krv. Preporođaj.
|
