 |
 |
4. ...SVETLOST OD SVETLOSTI; BOGA ISTINITOG OD BOGA ISTINITOG; ROĐENOG, NESTVORENOG, JEDNOSUŠNOG OCU; KROZ KOGA JE SVE POSTALO I prorok i vidilac pogledavši u večnost, videli su ovu bez sunca i meseca i zvezda, no ipak sa svetlošću nekom neizrečenom, koja prodire svuda i obasjava sve (Isa. 60, 19; Otkriv. 21, 23). Znate li, obrazovani, kakva je to svetlost? Vi pogađate: to je večna Svetlost od lica Svevišnjega. To je Svetlost večnoga Roditelja i Svetlost večnoga Sina i Svetlost večnoga Duha Svetoga — jedna Svetlost, jedno Božanstvo, jedna Krasota. Sveti Oci Nikejski, prosvetljeni tom večnom Svetlošću iz onoga sveta, iskazali su odnos Hrista Gospoda prema Ocu nebeskom i odnos Njegov prema stvorenjima sa sledećih šest reči. Sa četiri reči iskazali su onaj prvi odnos, a sa dve ovaj drugi. Prva reč: Svetlost od Svetlosti. Rečeno je od velikog tajnovidca: Bog je Svetlost, i tame u Njemu nema nikakve (I Jov. 1, 5). Kad je roditelj svetlost, šta može sin biti drugo do svetlost? Kad je večni Otac Svetlost, i Sin je Njegov Svetlost. Svedočanstvo Sina o Sebi glasi: Ja sam svetlost svijetu (Jov. 8, 12). Blago vama, ako sebe možete nazvati samo osvetljenim ovom Svetlošću! Druga je reč: Bog istiniti od Boga istinitoga. Jednom se usudi apostol Filip reći Gospodu: Gospode, pokaži nam oca, i biće nam dosta. Na to mu blagi Gospod odgovori: Koji vidje mene, vidje oca. I još dodade: Vjerujte meni, da sam ja u ocu i otac u meni (Jov^14, 8_C); sravni 12, 45). Opet reče: Sve što ima otac, moje je (16, 15). Opet reče: Ja i otac jedno smo (10, 30). To je bilo onda kada Jevreji digoše na Nj kamenje, da Ga ubiju, zbog toga, kako sami rekoše, što ti čovjek budući gradiš se Bog (10, 33). Toliko su oni, grehom zaslepljeni, mogli videti, zato su tako i govorili. Oni su u Hristu — ili bolje reći na Hristu — videli samo telo čovečje, ali ono što je stajalo iza zavese, telesne, iza porfire krvi i mesa, bilo je sakriveno od očiju njihovih. Gle, obična bakarna žica na zemlji i bakarna žica, koja prenosi elektrinu, misao i glas, izgledaju istovetne za sve oči, bez uma i iskustva. Pokrivalo je bilo na vidu njihovom duhovnom, te gledajući nisu mogli videti suštatstvo BožJe u suštatstvu čovečjem. To su mogli videti kršteni, očišćeni i osvećeni. Videli su apostoli sveti, i svi duhovni ljudi kroz mnoge i mnoge vekove, kao i Sveti Oci Nikejski. Bog bješe u Hristu, svedoči apostol Pavle (II Kor. 5, 19). Ovo je Božje otkrivenje. No da je Rođeni od Boga — Bog istiniti od Boga istinitoga, nije li to jasno iz pojave o roditelju i rođenome u svima carstvima života? Istiniti Bog mogao je roditi samo istinitoga Boga. Treća je reč: Rođenog. To jest. Sin Božji rođen od Boga. Svetlost rođena od Svetlosti, Istina rođena od Istine, Život od Života, Slava od Slave, Bog istiniti od Boga istinitoga. Um ljudski donekle poima rađanje tela od tela, ali slabo poima rađanje duha od duha. A Bog je duh. Telesno rađanje, obrazovani, samo je senka ili simvol duhovnog rađanja. Dosta vam je, hristonosci, što znate, da Mesija i Spasitelj vaš nije smrt od smrti, tama od tame, trulež od truleži, niti nemoć od nemoći, no Svetlost od Svetlosti, Bog istiniti rođen od Boga istinitoga. A kako je On rođen u večnosti, to će vam se, ako bude bilo potrebno, kazati u večnosti. O kazaće vam se onda, kada izađete iz ovoga sveta, i kapija se za vama zaklopi. Rečeno vam je jedanput, da je Mesija vaš — Sin Božji Jedinorodni, jedini od Boga rođeni, pa neka vam je radost ponovo čuti u Njemu kao rođenom. Jer rađanje označava ljubav. Napred vam je rečeno, da je On jedini od Boga po jestetstvu rođeni, Najviši od Najvišega, pre svih vekova Rođeni od Svevišnjeg. A sada se njegovo rođenje odvaja i razlikuje od stvaranja. On je rođen, ali nije stvoren. On može ličiti na stvorenja, ali nije stvorenje. Četvrta je reč: Jednosušna Ocu, to jest: jednoga bića sa Ocem. Ne razume li se to samo po sebi posle svega rečenoga o Njemu? Jer kad je rečeno, da je On Sin Očev, time je već objavljeno i to, da je On iste bitnosti, istoga jestetstva, sa Ocem. I kad je rečeno: Svetlost od Svetlosti, opet je time objavljeno, da je rođena svetlost ravna po bitnosti i jestetstvu rađajući svetlosti. I kad je rečeno: Boga istinitoga od Boga istinitoga, time je potvrđena istina, da je Sin jednobitan sa Ocem Svojim. Najzad kad je rečeno: Rođenog, Nestvorenog, time je još jače naglašeno ono što je i ranije bilo objavljeno. Jer ono što je rođeno, istog je bića kao i roditelj, dok ono što je stvoreno, drukčijeg je bića i jestetstva od stvoritelja svoga. Pogledajte i vidite: dete rođeno istog je bića kao i otac njegov, a sekira je drukčijeg bića i jestetstva od kovača svoga. To su četiri reči, kojim su Sveti Oci Nikejski hteli opredeliti odnos Sina Božjeg Hrista prema Njegovom Ocu u večnosti. A ovo su dve rači, kojima su oni hteli opredeliti odnos Sina Božjeg prema stvorenjima. Prva reč: Nestvorena. Nebesa i zemlja, i sve što se vidi i ne vidi, sve izvan bića Boga, Jedinog, Živog — sve je to stvoreno. Jedini je Stvoritelj nestvoren. I kao što je Otac nestvoren, tako je i Sin nestvoren. On je rođen a nije stvoren. Od početka On je delatelj a ne delo, uzročnik stvaranja a ne tvar. Savečan Ocu, istobitan sa Ocem. Sa Alfom i Omegom On je Alfa i Omega. S Bespočetnim — Bespočetan. Vanvremen, vanprostoran, večit, besmrtan. Njegovo je biće nerazlučno od bića Očevog; Njegova svetlost i slava nerazdvojni od svetlosti i slave Očeve. Očeva moć i Njegova je moć. Nije li otuda jasno, da Sin Svevišnjega nije stvoren? Jer kako bi bio stvoren Onaj koji večito jeste? I od koga bi bio stvoren Onaj koji je savečan Ocu? Kao što se, hristonosci, ne može govoriti o suncu bez svetlosti, i o izvoru bez vode, tako se ne može govoriti ni o Ocu bez Sina, niti o Sinu bez Oca. Zato se i kaže, da je Spasitelj vaš nestvoren. Jer da je stvoren, i On bi, kao mnogi iz stvorenih, potrebavao Sebi Spasitelja. Da je stvoren, On ne bi bio Sin no jedan od sinova; ne bi bio Sin no jedan od usinovljenika. Vaistinu, On je Sin a ne usinovljenik. Ako bi i On bio samo usinovljenik, onda Svevišnji ne bi imao Sina rođenoga. Onda se Svevišnji ne bi mogao nazivati Ocem. Onda večno roditeljstvo ne bi postojalo. Ne bi postojala ni ljubav večna. Ne bi postojalo ni roditeljstvo večno ni sinovstvo večno — dva stuba ljubavi večne. Ali neka se raduju srca vaša, deco Božja, što postoji i roditeljstvo, i sinovstvo, i — ljubav. Neka vas obasjaju zraci večne ljubavi! Druga reč: Kojim je sve postalo. Sve stvoreno stupi u biće svoje Njime. Kao što je pisano o Reči Božjoj: Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo (Jov. 1, 3). Sin Božji Jedinorodni, dakle, ne samo nije stvoren, nego je On — Tvorac. Njime je sve postalo, i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. Sve što je stvaranjem došlo do bića svoga na nebu i na zemlji, delo je Sina koliko i Oca; i sve što biva, pod vlašću je Sina kao i Oca. Tako su Sveti Oci naši izrazili Neizrazivoga. Tako su oni stavili u reči veru svoju i veru vašu, a sve na osnovu pisanog otkrivenja Gospoda Isusa Hrista i nepisanog otkrivenja Duha Božjeg Svetog. No znajte, da Onaj koji se ne da stesniti ni u celu vasionu, ne može se stesniti ni u reči ljudske. Sve ovo što je dosad rečeno o Njemu, hristonosci, rečeno je o Bogu Svevišenjem u večnosti, u samom Sebi, van stvaranja i izvan stvorenja. Govoreno Je o večno tajnome Ocu i o nejavljenom Sinu; o Biću večnome, koje samo Sebi roditeljuje i sinuje, i nema potrebe ni u čem izvan Sebe. Govoreno je o čudu Postojanja, bez promene, bez starenja i bez smrti; o neumalivom Plamenu božanskom, od koga je uzročno zavisna svaka druga svetlost, nevidljiva i vidljiva. A ovo što sad sleduje, jeste opis Boga Stvoritelja, spuštenog u vreme, u prostor, u ograničenja, meću stvorenja Svoja. Kao kad se majka prikloni i nadnese nad uplakano dete u kolevci, tako izgleda spuštanje Stvoritelja ljudi meću ljude, u ovu dolinu plača. Ovo Je vera misaonih i molitvenih duša. Nju teško primaju čulni i prašinom zapretani. Misaoni ljudi iskreno saznaju ograničenost razuma ljudskog naspram sve novih i viših planina od tajni, koje se ređaju Jedna za drugom. Tek što su se s naporom ispeli na jednu od tih planina, i jedva odahnuli i zaradovali se, a pred njihovim očima ukazuje se druga, viša planina. I tako redom, s kolena na koleno. Oni gledaju i vide, da nijedna otključana prirodna tajna nije mesija no preteča novih tajni. Sve novo, otkriveno, saznano, nije otkrivenje no zavesa, koja skriva sve nova čudesa, bez imena, bez broja, bez konca. Zato oni molitveno uzdižu um svoj ka Svevišnjem, i svesrdno primaju od Njega ono otkrivenje o poslednjim i najvišim tajnama, koje je On po ljubavi i mudrosti blagoizvoleo obJaviti rodu ljudskom. Primaju ga sa radošću i objavljuju se smelošću. Šta mogu očekivati od čoveka? I šta im sinovi čovečji, koji zaJedno s njim putuju, mogu reći o božanskim tajnama, nečulnim, nevidljivim, nedodirljivim, iza bezbrojnih planina od tajni prirodnih? Šta mogu oni čuti od čulnih i prašinom zapretanih? Ništa što već nisu čuli i — odbacili. Zato im je toliko drag Mesija, Jedini, Istiniti, koji je kao lični svedok došao iz carstva poslednjih tajni, i javio im onoliko koliko duša ljudska na zemlji može primiti i nositi. Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, misaonih i molitvenih. Neka ona bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja puta. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Suda Božjega oni će se održati i opravdati verom i čistotom i dobrim delima svojim. I biće nazvani blagoslovenim. Svetlost. Istina. Reč.
|
