 |
 |
|
ZAMENA CRKVE HRIŠĆANSTVOM Sam Hristos je rekao da će On sazdati Crkvu, ali, zar sada govore o Crkvi? Ne, sada više vole da govore o Hrišćanstvu, pri čemu Hrišćanstvo razmatraju kao nekakvo filosofsko ili moralno učenje. Hrišćanstvo - to zvuči, kao novo-kantizam ili ničeanizam! Ta zamena Crkve hrišćanstvom, kao prefinjeni otrov, proniče u svest čak i crkvenog društva. Ona je - prefinjeni otrov, jer se skriva pod cvetnim omotima gromkih reči o nedostacima "istorijskog hrišćanstva" (to jest, Crkve?), o njegovom, tobož, nesaglasju sa nekakvim "čistim", "evanđelskim" hrišćanstvom. Jevanđelje i Hristos se postavljaju nasuprot Crkvi, koja se zbog nečega naziva "istorijskom", kao da postoji ili da je nekada postojala neka druga, "neistorijska" Crkva! Zaista, ovde je Satana uzeo oblik svetlog Anđela. On pravi sliku, kao da, tobož, želi da istinu Hristovu očisti od ljudske laži. Nevoljno se prisećamo pri tome mudre izreke prepodobnog Vikentija Lerinskog: "... Kada vidimo, da neki navode apostolske ili proročke izreke radi pobijanja Vaseljenske Vere, ne moramo da sumnjamo, da njihovim ustima govori đavo; a da bi se neprimetno prikrali prostodušnim ovcama, kriju svoj vučji izgled, ne gubeći vučju surovost, i kao runom, prikrivaju se izrekama Božanskog Pisma da se, osećajući mekoću krzna, niko ne bi uplašio njihovih oštrih zuba."(1) To je osobina gordog i samoljubivog čoveka: o svemu rasuđuje smelo i samouvereno, iako u suštini ne shvata ono što govori. Posebno jasno to se otkriva u pitanjima vere. Ovde svi žele da budu učitelji, apostoli i proroci. Ovde se ne smućuju svojim potpunim neznanjem. U drugim oblastima ljudi, ništa ne znajući, više vole da ćute. Ali u pitanjima vere kod nas sada više od svega rasuđuju i propovedaju oni, koji manje od svih shvataju ta pitanja. Zaista, još je ap. Pavle govorio, da se onaj ko je odstupio od čistosrdačne ljubavi, od dobre savesti i nelicemerne vere, priklanja praznoslovlju, želji da se bude učitelj zakona, ali da ne shvata ni ono o čemu govori, ni ono što tvrdi. (1.Tim. 1:5-7). Sve u svemu, u tom savremenom praznoslovlju, posebno jasno se pokazuje žalosno neshvatanje, koje je moguće nazvati odvajanjem hrišćanstva od Crkve. Zato ljudi i počinju da rasuđuju isuviše samouvereno o stvarima vere jer dopuštaju mogućnost postojanja nekakvog hrišćanstva, ne samo nezavisnog od Crkve, već čak i neprijateljskog Crkvi. Smatraju, da je moguće biti hrišćaninom i u isto vreme biti u neprijateljstvu sa Crkvom. Sada se potpuno različito odnose prema Crkvi i hrišćanstvu. Ljudi, koji malo misle o Bogu i o večnosti, smatraju kao nekim dugom pristojnosti, iako samo na rečima, da govore o hrišćanstvu sa poštovanjem. Do punog i otkrivenog prezira prema hrišćanstvu još nije došlo, do otvorenog neprijateljstva prema njemu do sada stvar još nije dospela. Te granice su dostigli samo neki " nadvladani đavolom " (Dela Ap. 10:38), "najprogresivniji" (ako, naravno, gledamo po usmerenju ka paklu) otpadnici. Rяdovыe "prosečni", ponavljamo, o hrišćanstvu govore obično sa nekakvim poštovanjem: "Hrišćanstvo! O, - to je, naravno, visoko i veliko učenje. Ko će još to osporavati?" Tako primerno oni govore o hrišćanstvu. Ali u isto vreme, kao da se smatra znakom dobrog tona, da se bude u nekakvom, često nesvesnom, neprijateljstvu prema svemu crkvenom. U duši mnogih naših savremenika nekako zajedno borave poštovanje prema hrišćanstvu i nemar prema Crkvi. Hrišćanima se, u krajnjoj meri, ne libe da nazivaju sebe svi, ali ne žele ni da slušaju o Crkvi i zbog nečega se stide da otkriju svoju crkvenost. Ljudi koji su po papirima "pravoslavnog veroispovedanja" sa nekakvim neshvatljivim zadovoljstvom ukazuju na stvarne, a češće na izmišljene nedostatke crkvenog života, ne tuguju zbog tih nedostataka po rečima Apostola: "I ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udi". (1.Kor. 12:26), već zaista, bivaju zluradi. U našoj, takozvanoj "progresivnoj" štampi postoji mnoštvo lica koji obezbeđuju sebi sredstva za izdržavanje skoro isključivo klevetom na crkvene ustanove, na predstavnike crkvene jerarhije. Kleveta na sve što je crkveno je sada za neke postala skoro ugodnim zanatom. Ali toj zlobnoj laži žure da veruju bez ikakve sumnje, čak i oni koji sebe smatraju istinskim hrišćanima. Kod zlih ljudi biva tako da, kada čuju nešto loše o svojim neprijateljima, žure da svemu tome poveruju, bojeći se, da se nekako to loše ne bi pokazalo kao neistina. Pa upravo to isto se vidi i u odnosu nekih ljudi prema Crkvi. Crkva je za njih poput neprijatelja, o kojoj je grešnom čoveku tako prijatno da sluša loše stvari. Ovde opet vidimo kako je široko rasprostranjeno odvajanje hrišćanstva od Crkve: smatraju sebe hrišćanima, a o Crkvi ne žele ni da slušaju bilo šta dobro. Ali zar je moguće da bi bilo nečeg sličnog, ako bi bila jasna ideja Crkve, ako ona ne bi bila zamenjena drugim, potpuno neshvatljivim i neodređenim veličinama? Da li je sebi moguće predstaviti da bi se u apostolskom veku Crkva podvrgavala nekakvim ukorima od strane neznabožaca zbog toga, što ona od sebe odlučuje nepodesne članove, jeretike naprimer? A upravo u prvim vekovima, odlučenje od Crkve je predstavljalo najobičniju meru crkvene discipline, i svi su je smatrali potpuno zakonitom i veoma korisnom. A zašto? Upravo zato što je Crkva u to doba istupala kao jasna i određena veličina, zaista, Crkva, a ne samo nekakvim hrišćanstvom. Tada nije ostajalo mesta za apsurdne misli o tome, da je hrišćanstvo - jedno, a da je Crkva nešto drugo, kao da je hrišćanstvo moguće van Crkve. Tada je neprijateljstvo protiv Crkve predstavljalo i neprijateljstvo protiv hrišćanstva. Neprijateljstvo protiv Crkve u ime, tobož, nekakvog hrišćanstva - to je isključiva pojava naših žalosnih dana. Kada se hrišćanstvo u očima sveta javljalo zaista kao Crkva, tada je i sam taj "svet" jasno shvatao i nevoljno priznavao, da su Crkva i hrišćanstvo jedno i isto. Ponekada se čini, da je sva Crkva naša raštrkana, kao u nekom neredu. Ne znaš ko je naš, a ko je od neprijatelja. U umovima caruje nekakva anarhija. Isuviše mnogo se pojavilo "učitelja". "Ide raspra u telu" (1.Kor. 12:25) crkvenom. U drevnoj Crkvi episkop je učio sa gornjeg mesta; sada onaj, ko o sebi govori da je on samo u "priprati", čak samo "oko crkvenih zidova" smatra međutim, sebi za pravo da poučava Crkvu zajedno sa jerarhijom. O crkvenim stvarima uče i mišljenje o njima formiraju preko otvoreno neprijateljskih Crkvi, "javnih listova" (kako je novine nazivao mitropolit Filaret), gde o crkvenim pitanjima pišu ili raščinjeni sveštenici i svake vrste crkveni otpadnici, ili uopšte, ozlobljeni i nagli rugači (2.Petr. 3:3), ljudi koji nemaju nikakve veze sa Crkvom. Stanje je žalosno! Eto to jadno stanje naše savremenosti mora pobuditi svakoga, kome je draga vera i večni život, da proveri osnovnu zabludu savremene nam predrasude, koja odvaja hrišćanstvo od Crkve. Pri rukovodstvu Reči Božije i svetootačkih dela, sledi da u svoj dubini promislimo nad ovim najvažnijim pitanjem: da li je moguće hrišćanstvo bez Crkve? --------------------------------- NAPOMENE: |
