 |
 |
|
CRKVA KAO IZOBRAŽENJE JEDINSTVA LICA U TROJICI Život Hrista Spasitelja, za čoveka koji čita Sveto Jevanđelje, predstavlja veoma mnogo velikih trenutaka, koji ispunjavaju dušu, zaista, nekim posebnim osećanjem veličine. Ali, može biti, da je upravo najveći trenutak u istoriji celog čovečanstva bio onaj, kada je Gospod Isus Hristos u mraku južne noći, ispod natkriljujućih svodova zelenog drveća, kroz koje kao da je nebo gledalo na grešnu zemlju, svetlucavim jarkim zvezdama, u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi rekao: "Oče Sveti! Sačuvaj ih u Ime Svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i Mi. Ne molim se, pak, samo za njih, nego i za one koji Me uzveruju njihove reči radi, da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu." (Jovan 17:11-21) Na ove Hristove reči treba obratiti posebnu pažnju. U njima je jasno određena suština celog hrišćanstva: hrišćanstvo nije nekakvo apstraktno učenje, koje se prima umom i čuva od strane svakog pojedinca posebno. Ne - hrišćanstvo je zajednički život, u kome se posebne ličnosti toliko sjedinjuju međusobno da njihovo jedinstvo može biti nalik na jedinstvo Lica Svete Trojice. Zaista, Hristos se ne moli samo zato, da se Njegovo učenje sačuva, da se ono rasprostrani po celoj vaseljeni. On se moli za životno jedinstvo svih verujućih u Njega. Hristos se moli Svom Nebeskom Ocu o izgradnji, ili bolje reći, stvaranju na zemlji prirodnog jedinstva celog čovečanstva. Čovečanstvo je sazdano kao jedno. (D.Ap. 17:26). "U ljudima", piše sveti Vasilije Veliki , "ne bi bilo ni podela, ni razdora, ni ratova, kada greh ne bi rasecao prirodu..." I "to glavno u Spasiteljevom domostroju spasenja u telu - jeste dovođenje ljudske prirode u jedinstvo sa samom sobom i sa Spasiteljem i da, istrebivši lukavu podelu, uspostavi prvobitno jedinstvo slično najveštijem lekaru, koji isceljujućim lekovima ponovo povezuje telo, rastrgnuto na mnoge delove."(1) Eto takvo jedinstvo ljudskih ličnosti - ne samo apostola, već svih verujućih u Hrista, radi apostolske reči - i obrazuje Crkvu. Među predmetima na zemlji ne može se naći ni jedan, sa kojim bi bilo moguće porediti novu zajednicu spasenih ljudi. Na zemlji nema jedinstva, sa kojim bi bilo moguće porediti crkveno jedinstvo. Takvo jedinstvo se nalazi samo na nebu. Na nebu, nesravnjena ljubav Oca, Sina i Svetoga Duha sjedinjuje Tri Lica u jednu Prirodu, tako da već ne postoje tri Boga, već Jedan Bog, Koji živi trojedinim životom. Takvoj ljubavi, koja bi bila u stanju da mnoge slije u jedno, prizvani su i ljudi, o čemu se Hristos i molio Nebeskom Ocu: "Da ljubav kojom si Mene ljubio u njima bude, i Ja u njima" (Jovan 17:26). U navedenim Hristovim rečima je istina Crkve postavljena u najtesniju vezu sa tajnom Presvete Trojice. Ljudi, koji su stupili u Crkvu i koji ljube jedan drugoga, nalik su na tri Lica Presvete Trojice, ljubavi koja ih sjedinjuje u jednu Prirodu. Crkva kao da je jednosušje svih lica, sazdano zajedničkom ljubavlju jednih prema drugima. Zaista, tu misao na navedenim rečima prvosvešteničke molitve Hrista Spasitelja zapažaju mnogi od najznamenitijih Otaca i Učitelja Crkve: Sveti Kiprijan Kartagenski, Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Amvrosije Mediolanski, Ilarije Piktavijski, Kiril Aleksandrijski, blaženi Avgustin i prepodobni Jovan Kasijan. Dozvolimo sebi da navedemo kratka rasuđivanja nekoliko njih iz tog velikog i slavnog skupa Otaca. Tako je još sveti Kiprijan Kartaginski pisao Magnu: "Gospod, nagoveštavajući nam da jedinstvo proishodi od Božanske vlasti, tvrdi i govori: "Ja i Otac jedno smo" (Jovan 10:30).(2) A u svom delu "O molitvi Gospodnjoj" on još govori: "Ne zadovoljavajući se time što nas je iskupio Svojom krvlju, On (Gospod) je još i molio za nas! A moleći - zapazite - kakvu je On imao želju: da i mi prebivamo u tom istom jedinstvu, u kome se nalaze Otac i Sin."(3) A evo šta piše sveti Kiril Aleksandrijski: "Kao primer i obrazac nerazdeljive ljubavi, saglasja i jedinstva zamišljenog u jednodušnosti, Hristos, uzevši suštinsko jedinstvo kakvo Otac ima sa Njim, i On, sa Svoje strane, sa Ocem - želi da se objedinimo na neki način i mi jedni sa drugima, očigledno, tako isto kao i Sveta i Jedinosuštna Trojica, tako što će jednim da misli celo telo crkve, koje ulazi u Hrista kroz sastajanje i sjedinjenje dva naroda u sastav novog, savršenog. Obraz Božanskog jedinstva i suštinsko proslavljanje Svete Trojice, kao i najsavršenije međusobno prožimanje, mora nalaziti odraz u jedinstvu jedinomislija i jednodušnosti verujućih." Sveti Kiril pokazuje i da "prirodno jedinstvo, kojim se svezujemo jedni sa drugima i sa Bogom, možda i nije, bez jedinstva telesnog." (4) Svo zemno delo Hristovo zato sledi da se razmatra ne samo kao učenje. Hristos uopšte nije dolazio na zemlju, samo radi toga da bi ljudima saopštio nekoliko novih istina; ne, On je došao, da bi sazdao potpuno novi život čovečanstva, t.j. Crkve (Matej 16:18). Ta nova zajednica čovečanstva, po misli Samog njegovog Tvorca, suštinski se razlikuje od svakih drugih povezanosti ljudi u različitim društvima. Sam Hristos je često Svoju Crkvu nazivao Carstvom Nebeskim i govorio je, da Carstvo nije od ovoga sveta (Jovan 16:27; 15:19; 14:16; 18:36) t.j. njegov karakter nije od ovoga sveta, nije svetovni, nije nalik carstvima političkim, zemaljskim. Misao o Crkvi kao novoj savršenoj društvenosti, za razliku od, naprimer državne, veoma duboko i prekrasno je izražena u kondaku na dan Silaska Duha Svetoga, kada Crkva zaista pominje i praznuje svoj početak: "Kada je Gospod sišavši pomešao jezike, delio je narode, a kada je delio ognjene jezike, sve je pozvao u jedinstvo i da složno slavimo Najsvetijeg Duha." (Egda snišed яzыki sliя, razdelяše яzыki Vыšniй; egda že ognennыe яzыki razdaяše, v soedinenie vsя prizva i soglasno slavim vsesvяtago Duha). Ovde se osnivanje Crkve stavlja uporedo sa zidanje kule Vavilonske i "mešanjem jezika". Zaista tada, prilikom zidanja kule, Bog je sišavši, pomešao jezike i podelio Narode. Biblijska priča o "zidanju kule Vavilonske" imao veoma duboki smisao. Pre ovog događaja, Biblija nam govori o prvim uspesima grešnog čovečanstva u oblasti kulture i građanskog života; pre zidanja kule, su ljudi počeli da zidaju kamene gradove. I tu je Gospod "pomešao" jezike onih koji žive na zemlji, tako da su prestali da razumeju jedan drugoga i rasejali su se po zemlji (Postanje 11:4-8). U tom "zidanju kule Vavilonske" kao da je data nekakva vrsta građanske ili državne društvenosti, zasnovane samo na ljudskoj pravdi, na pravu. Naš ruski filosof, Vladimir S. Solovjov je tako definisao pravo. "Pravo je prinudna potreba realizacije određenog minimalnog dobra ili poretka, koja ne dopušta izvesne projave zla." Ali ako prihvatimo čak i takvu definiciju prava, ona, očigledno, opet ne može da se podudara sa hrišćanskom ljubavlju. Pravo se tiče spoljašnjih odnosa i prolazi mimo suštine. Društvo, sazdano na ljudskom pravu, nikada ne može da slije ljude u jedno. Jedinstvo biva razrušeno samoljubljem, egoizmom, a pravo ne uništava egoizam; naprotiv - samo ga utvrđuje, čuvajući ga od pokušaja egoizma od strane drugih ljudi. Cilj države, zasnovane na pravu, jeste u tome, da sazda po mogućnosti takav poredak, pri kome bi egoizam svakog njenog člana nalazio sebi zadovoljenje, ne narušavajući u to isto vreme interese drugih. Put ka stvaranju takvog poretka može biti jedan - nekakvo ograničenje egoizma pojedinih članova društva. U tome je nerazrešivo protivrečje prava: ono utvrđuje egoizam, ali ga ono i ograničava. I zato društvo, zasnovano na ljudskom pravu, uvek u sebi samom nosi svog raspadanja, jer ono čuva egoizam, koji postojano razjeda i razrušava svako jedinstvo. Sudbina Vavilonske kule je sudbina pravnog društva; u tom društvu često mora da se dešava "mešanje jezika", kada ljudi prestaju da shvataju jedan drugog, iako i razgovaraju na istom jeziku. Pravni poredak se neretko smenjuje užasnim užasnim besporetkom, haosom. Takvom pravnom, čisto zemnom društvu je nasuprot postavljeno društvo hrišćansko - Crkva. " A kada je delio ognjene jezike, sve je pozvao u jedinstvo ". Hristos stvara Crkvu ne radi čuvanja ljudskog samoljublja. Već za njegovo potpuno uništenje. U osnovi crkvenog jedinstva su položena, ne pravna načela, koja čuvaju lični egoizam, već ljubav koja je postavljena nasuprot egoizmu. U Svojoj oproštajnoj besedi Hristos je govorio učenicima: "Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugog, kao što Ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom. Po tome će svi poznati da ste Moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom" (Jovan 13:34-35). Eto to novo osnivanje crkvenog jedinstva i stvara ne mehaničko, spoljašnje objedinjenje, privremeno razdrobljenih ličnosti, već sjedinjenje organsko. Sam Hristos poredi crkveno jedinstvo sa organskim jedinstvom drveta i grane (Jovan 15:1-2). Ali posebno podrobno o organskom, nedeljivom jedinstvu Crkve govori ap. Pavle. Poređenje Crkve sa drvetom postoji kod apostola Pavla (Rim. 9:17-24), ali najčešće apostol Pavle Crkvu naziva "telom".(5) Već samo nazivanje Crkve telom ukazuje na njeno jedinstvo; dva tela među sobom povezani ne mogu biti. Ali šta znači slika "tela", koja se primenjuje na Crkvu? Izraz "telo" u vezi sa Crkvom prekrasno otkriva sam apostol Pavle. Mnogi, tj. svi koji ulaze u Crkvu, sastavljaju jedno telo u Hristu, a odvojeno su jedni za druge - članovi (Rim. 12:5; 1 Kor. 12:27). Telo je jedno ali postoje mnogi članovi, i svi članovi jednog tela, iako ih ima mnogo, sastavljaju jedno telo. Telo se ne sastoji iz jednog člana, već iz mnogih. Ako noga kaže: ja ne pripadam telu, jer nisam ruka, zar onda, zato ona ne pripada telu? Bog je rasporedio članove, svaki u telu, kako je Njemu bilo ugodno (1 Kor. 12:12-18). Kao što u jednom telu postoji mnogo članova, udova, ali nemaju svi isti posao (Rim. 12:4). Ne mogu oči reći ruci: nisi mi potrebna; ili glava nogama: niste mi potrebne. Bog je izmerio telo, dajući manje savršenom veće poštovanje, da ne bi bilo razjedinjenja u telu, i da bi se svi članovi jednako brinuli jedni o drugima. Zato, ako strada jedan član, stradaju sa njim svi članovi; ako se jedan član proslavlja; sa njim se raduju svi članovi (1.Kor 12:21, 24-26, 28. upor. Rim. 12:6-9).
--------------------------------- NAPOMENE: |
