 |
 |
|
TRAGEDIJA NECRKVENOG HRIŠĆANSTVA Kod nas se pojavilo ne malo ljudi, koji maštaju upravo o nekakvom necrkvenom hrišćanstvu. Kod tih ljudi kao da je postojano prisutan anarhični sklop mišljenja; oni ili nisu sposobni, a češće - jednostavno lenji da do kraja razviju svoje misli. Ali, ne govoreći već o najočiglednijim protivrečnostima tog necrkvenog hrišćanstva, uvek se može videti da u njemu, blagodatnog hrišćanskog života, blagodatnog oduševljenja, entuzijazma uopšte nema. Kada ljudi uzmu Jevanđelje, zaboravljajući da im ga je Crkva dala, ono je za njih kao Kuran, koga je Alah bacio sa neba. Kada oni nekako uspeju da u Jevanđelju previde učenje o Crkvi, tada od celokupnog hrišćanstva ostaje samo učenje, isto tako nemoćno da presazda život i čoveka, kao i svako drugo učenje. Naši praroditelji, Adam i Eva, želeli su da bez Boga budu "kao bogovi", oslanjajući se na magičnu silu lepe jabuke. Tako i mnogi naši savremenici maštaju o spasenju bez Crkve i Bogočoveka, pa čak i sa Jevanđeljem. Na Jevanđelje se nadaju kao što su se i Adam i Eva nadali na rajsku jabuku. Ali knjiga im ne daje sile za novi život. Ljudi koji odbacuju Crkvu postojano govore o "jevanđelskim principima", o jevanđelskom učenju, ali im je hrišćanstvo kao život potpuno strano. U necrkvenom obliku hrišćanstvo biva samo jedan zvuk, ponekad sentimentalan, ali uvek karikaturan i beživotan. Upravo su ti ljudi, odbacujući Crkvu, učinili hrišćanstvo po izrazu V.S.Solovjeva "smrtno dosadnim". "Kada je razrušeno zdanje Crkve i kada se na golom, loše izravnatom mestu drži poučna propoved, to postaje žalosno i čak užasno". Ovo je rekao David Štraus. Sličnom beživotnošću posramljuje se i protestantsko lažno učenje. Šta su dostigli protestanti, pomračivši svojim mudrovanjima ideju Crkve? Dostigli su samo razjedinjenje, i to najbeznadežnije razjedinjenje. Protestantizam se postepeno drobi na sekte. Protestantskog crkvenog života nema, već postoji nekakav "jedva živ" život odvojenih sekti i zajednica. Zajednički crkveni život, za koji se u prvosvešteničkoj molitvi molio Gospod Isus Hristos, protestantizam je ubio. U stvarnosti, najdosledniji oblici protestantizma mnogo su bliži pravoslavnim hrišćanima, od protestanata racionalističkih tokova, koji sa hrišćanstvom nemaju ničeg zajedničkog, sem proizvoljnog i bez ikakve osnove prisvojenog naziva, blago za эto k sudu ne privlekaюt. Kakvo je jedinstvo moguće među njima? Kakav zajednički život oni mogu imati? Sve ovo govorimo ne od sebe. U trenucima otvorenosti to isto, čak oštrije, govore i sami protestanti. "Zemlja", piše jedan od njih, "koja je bila kolevka reforme, postaje grobnica reformatorske vere. Protestantska vera je na samrti. Svi noviji radovi o Nemačkoj, isto kao i sva lična zapažanja saglasni su u tome."(1) "Zar se u našem bogoslovlju ne primećuje činjenica, da su njegovi predstavnici izgubili sve pozitivno?", pita drugi.(2) Još žalosnih reči trećeg: "Životna sila protestantizma troši se u pometnji dogmatskih škola, bogoslovskih razdora, crkvenih rasprava. Reformacija se zaboravlja ili prezire; reč Božija, za koju su oci umirali, podvrgnuta je sumnjama; protestantizam je rasparčan, slab, nemoćan."(3) A pravoslavni istraživač luteranizma završava svoje delo sledećim neutešnim zaključkom: "Ostavljeni sami sebi, svom subjektivnom razumu i veri, luterani su smelo pošli po lažnom putu. Autonomna i autodiktatna ličnost izopačila je hrišćanstvo, izopačila je samo simvoličko veroučenje, postavivši luteranizam na kraj propasti. Sve više i više se u luteranizmu odbacuju autoriteti prvih reformatora, sve više i više se uništava zajedništvo verovanja i sve bliže luteranizam prilazi svojoj duhovnoj smrti."(4) U poslednje vreme se u protestantizmu javilo ne malo pojava koje su otkrile svu pogubnost i lažljivost odvojenosti hrišćanstva od Crkve, koje je protestantizam uzrokovao. Među pastirima su se pojavili ljudi koji ne samo da nisu propovedali Hrista Raspetoga, već su čak odricali samo postojanje ličnosnog Boga (Jato). Drugi su otvoreno pokazivali saosećanje prema jednom od zlonamernih neprijatelja hrišćanstva (Drevsu), koji je, prikrivajući se naukom, dokazivao da Hristos nikada i nije živeo na zemlji, da su sledstveno sva Jevanđelja samo basne. Kod nas su mnogi skloni da protestante nazivaju hrišćanima. Za takve ljude je teško pretpostaviti da su zdravog uma (vidi gore navedene reči sv.Atanasija Velikog). Zaista sada je svakome jasno da, izgubivši Crkvu, protestanti gube i Hrista Bogočoveka. U sadašnje vreme protestanti već otvoreno postaju svesni da u Nemačkoj ne više od trećine pastora priznaju Hristovo Božanstvo. Šta je to ako ne duhovna smrt, jer ko nema Sina Božijeg, po rečima Apostola, nema života! (1.Jn. 5:12). Svojevremeno su u Moskvi dizali galamu sa "svetskim hrišćanskim studentskim savezom". U centar ruskih pravoslavnih svetinja stigli su različiti misionari tog saveza, različita gospoda Moti, gospođice Raus, koje su se sa anglikanskom propovedi obratili ruskim studentima. Govorilo se da je savez vankonfesionalan; u njemu je ostavljena sloboda svakom hrišćanskom veroispovedanju. Veroispovesti se u savezu objedinjuju na "federativnim načelima". Sledstveno, pretpostavlja se mogućnost nekakvog opšteg hrišćanstva, nezavisno od Crkve. Ali upravo zato taj savez i jeste nešto mrtvorođeno. Može li biti, postoji li u tom "savezu" nekakav hrišćanski život? Ako i postoji, onda je najžalosniji. Prestavite sebi "kongres" hrišćanskih studentskih organizacija, na kojoj su se javili "delegati federativno objedinjenih konfesionalnih frakcija", "kongres" sa svojim "rezolucijama", "željama" i drugo. Ako se i događa nekakvo jedinstvo, kako je ono daleko ispod istinskog crkvenog pravoslavnog života! Samo onome ko luta "u zemlji dalekoj" ne samo od Svetog Pravoslavlja, već i od svake vere, može jedva živi život u jedinstvu na nekakvim "federativnim načelima", da se učini nekakvim otkrovenjem, utehom za praznu dušu. Kakvo blago u poređenju sa tim prizracima života predstavlja punota pravoslavnog sabornog života! Kada slušaš o izveštajima i razmišljanjima "svetskog hrišćanskog studentskog saveza" srce se ispunjava tugom i žalošću. Toliko ljudi koji su žedni Boga, toliko iskrenih ljudi žednih života "umiru od gladi", "hrane se roščićima" nekakvog stranog studentskog saveza! Zar oni ne znaju, kako je moguće izobilovati hlebom u domu Nebeskog Oca, u Crkvi Pravoslavnoj? Samo je neophodno zaboraviti bilo kakva "federativna načela", slobodno se predati na poslušanje pravoslavnoj Crkvi i prilepiti se punoti crkvenog života, života Tela Hristovog. Bilo je slučajeva kada su lakomisleni ljudi zamišljali da kabinetskim putem stvore svetsku religiju, kada su slali milione pozivnica sa pozivom na ujedinjenje u toj "zajedničkoj religiji", sa projektom koji je bio priložen uz pozivnice. Međutim taj projekat se sastojao iz najopštijih izraza; ispod njega se sa jednakim zadovoljstvom mogao potpisati katolik i protestant, musliman i judejac. I naravno, ako bi se i svi ljudi saglasili sa projektom, to ih nikako ne bi objedinilo međusobno. Zajednički apstraktni stavovi nikoga ni na šta ne bi obavezivali, ljudi bi ostali isti, niko ne bi zadobio nikakvo spasenje. Potpuno je bezumna misao da se ljudi sjedine na temelju nekakvog učenja; za tako nešto je potrebna posebna, natprirodna sila, kojom i raspolaže jedina Sveta, Saborna Crkva Hristova. Veoma je lako u odnosu svih tih i sličnih pojava savremenog života odgovoriti na pitanje: na kom temelju su se mogle pojaviti i koji je njihov smisao? Temelj je upravo taj, što se istinski pravoslavni hrišćanski ideal Crkve za mnoge naše savremenike pokazao isuviše velikim. Hristos je došao na zemlju da bi obnovio ljudsku prirodu. Radi te obnove on je stvorio Crkvu. Obnova se ne ostvaruje bez truda. Tu je, po apostolu, neophodno boriti se do krvi (Jevr. 12:4), boriti se, naravno, sa grehom. A ljudi su baš zavoleli svoju grehovnu prirodu, zavoleli greh i ne žele da se rastanu od njega. Sada su ljudi toliko okoštali u svom samoljublju, da im se pravoslavni ideal Crkve čini kao nekakvo nasilje nad ličnošću, kao neshvatljiv i nepotrebni despotizam. Pravoslavni ideal Crkve traži od svakoga mnogo samoodbacujućeg smirenja, ljubavi uopšte, i zato se za, ljubavlju siromašna, srca naših savremenika, kojima je iznad svega drago njihovo grehovno samoljublje, taj ideal i predstavlja kao breme nezgodno za nošenje. I kako sad? O, ljudski rod predivno zna kako postupati u takvim slučajevima! Kada se neki ideal pokaže nezgodnim, isuviše teškim, biva zamenjen nečim prikladnijim, unižava se sam ideal, izopačuje mu se suština, uz ostavljanje ponekad njegovog prethodnog naziva. Tako su mnogi sada već odmahnuli rukom na ideal ljubavi! Govore da građenje društvenog života na osnovu ljubavi predstavlja potpuno neostvarljiv san, od koga je bolje odustati u početku, da ne bi kasnije bilo gore. Ne samo to, zanos crkvenim idealom, čak uopšte i religioznim životom, direktno nazivaju štetnim; to tobože koči progres društvenog života. Ostavivši ljubav, kao neprikladnu za društveni život, samo za "pojedinačne" čovekove potrebe, svu svoju pažnju isključivo su obratili na pravo, kojim i misle da izleče sve društvene bolesti. Uporedo sa tim, vrlina se uopšte zamenjuje čuvanjem poretka i spoljašnjom pristojnošću. Zlato je skupo i zato su za njegovu zamenu pronašli pozlatu, a za zamenu vrline izmislili su pristojnost. Potpuno isto postupaju i sa idealom Crkve, koji traži puno sjedinjenje duša i srca. Crkvu zamenjuju hrišćanstvom, pojmom, kao što smo već govorili, potpuno neodređenim. Savest ponekad ostaje spokojna jer ipak "hrišćanstvo" je pristojan naziv! A pod tim nazivom bez Crkve je moguće je podmetnuti sve što se samo svidi. Ovde nije moguće da se ne primeti lukavo delovanje čovekoubice, drevne zmije. Demoni zato i uzimaju obraz anđela svetlosti, jer je njihov sopstveni izgled odvratan za čoveka. Nije tako lako privoleti čoveka na potpunu bezbožnost i bogohulstvo. Satana to zna i zato ide okolnim putem, sugerišući da se samo odvoji hrišćanstvo od Crkve, u potpunoj uverenosti da će bez Crkve svakako doći do bezbožnosti, biti izgubljeno spasenje i nakon smrti biti u njegovoj vlasti. Đavo i sada, kako i prilikom kušanja Hrista u pustinji, pribegava pomoći Svetog Pisma da bi dokazao mogućnost odvajanja hrišćanstva od Crkve. Ali nesreća našeg vremena je u tome što niko ne želi da čistog srca prizna u svom duhovnom siromaštvu, u ogrubelosti srca, da je težak, čak i neshvatljiv postao ideal Crkve. Ne, zamenivši zlato bakrom, samom zlatu ne žele da pripišu bilo kakvu vrednost. Sada sa razjarenošću napadaju na Crkvu i odriču samu ideju Crkve, licemerno se prikrivajući gromkim i šablonskim, dosadnim frazama o "slobodi ličnosti", o "individualnom prelamanju" hrišćanstva, o religiji slobode i duha. Hristov ideal jedne crkvene zajednice ("da svi jedno budu", "kao Mi što smo jedno") pokazuje se uniženim i obezobraženim, pa zato i gubi svoj životni značaj. Necrkveno hrišćanstvo, nekakvo "jevanđelsko" hrišćanstvo, raznorazni svetski hrišćanski savezi - sve to nije ništa drugo do ponižavanje i izvrtanje Hristove ideje Crkve, koje ubija svaki istinski hrišćanski blagodatni crkveni život. Sveti Irinej Lionski nije dopuštao mogućnost odvajanja hrišćanske istine od Crkve. "Ne treba", pisao je on, "kod drugih tražiti istinu koju je lako moguće dobiti od Crkve, jer su apostoli, poput bogataša u riznicu, u potpunosti u njoj sabrali sve što se odnosi na istinu, tako da svako ko želi uzima od Crkve hranu života. Upravo ona predstavlja vrata života, a svi ostali su vukovi i razbojnici."(5) Zaboravljanje ove istine je svugde i sve privodilo samo zabludama. O odstupnicima svog vremena sv.Irinej piše: "Da bi živeli, oni se ne hrane majčinim mlekom, ne koriste se najčistijim izvorom koji ishodi iz tela Hristovog, već sebi iskopavaju razrušene bunare iz zemljinih jama i piju trulu vodu iz blata, udaljavajući se od vere Crkve, da se ne bi obratili i odbacujući Duha, da se ne bi urazumili. Otuđivši se od istine, jeretici se zasluženo zanose svakom zabludom, koja ih nosi, katkad misleći o jednim i istim predmetima i nikada ne posedujući čvrsto mišljenje, želeći pre da budu sofisti reči, nego učenici istine."(6) Takav žalosni udeo "lutanja" dostiže odstupnike od Crkve i sada. Otuda i tako mnogo, u naše vreme, različitih, veoma nastranih "traganja", jer je zaboravljena istina Crkve. U apostolskom veku oni koji su se spasavali prilazili su Crkvi i "od ostalih niko ne smjede da im se pridruži" (Dela Ap. 5:13). Tada nije bilo mogućnosti za pitanja: gde je Crkva? To je bila jasna i određena veličina, jasno odvojena od svega necrkvenoga. Sada između Crkve i "sveta" stoji nekakav međuprostor. Sada nema jasne podele: Crkva i ne-Crkva. Postoji nekakvo neodređeno hrišćanstvo, čak i ne hrišćanstvo, već opšta i apstraktna religija. Svetlost Crkve su zatamnila ta nejasna shvatanja hrišćanstva i religije i nju tragaoci loše vide, pa zato "traganje" tako često prelazi u "lutanje". Otuda u naše dane tako izobilje onih "koji se svagda uče, i nikad ne mogu da dođu do poznanja istine." (2.Tim. 3:7) Stvorio se, ako je dozvoljeno da se tako izrazimo, nekakav sport "bogotraženja"; samo "bogotraženje" je postalo cilj. Zaista, o mnogim našim "bogotražiteljima" može se misliti da bi se oni, u slučaju da se njihova traganja ovenčaju uspehom, osećali u najvećem stepenu nesrećnim i da bi se istog treba počeli sa pređašnjom usrdnošću, zanimati "bogostvaralaštvom". Pa na bogotraženju su mnogi u naše vreme stvarali "ime". I prisećamo se oštre primedbe preosvećenog episkopa Mihaila (Gribanovskog) na svako traženje uopšte: "Zato i tragaju; jer su ostali bez principa, i dok najbolji traže, najgori se koriste sutolokoj i kradu bez ikakve griže savesti. Pa i kakva je to savest, ako niko ne zna šta je istina, šta je dobro, a šta zlo!(7) Nejasna shvatanja religije i hrišćanstva samo udaljuju mnoge ljude od istine, jer za čoveka koji iskreno traži Boga ona predstavljaju svojevrsna mitarstva. Na put takvih traganja - mitarstava stupaju mnogi, ali daleko da ga svi prolaze sa uspehom. Značajni deo i "hoda po mitarstvima" ne nalazeći sebi blaženi pokoj. Na kraju, u tom polju, da tako kažemo, polusvetlosti, poluistine, u tom polju nedogovorenog i neodređenog, u tom "svetu nejasnog i nerešenog" sama duša zakržljava, postaje mlitava, loše prijemčiva za blagodatno oduševljenje. Takva duša će pokušavati da "traga" čak i tada kada nađe. Stvara se žalosni tip "religioznih dokoličara" kako ih je nazvao F.M.Dostojevski. Ovakvo stanje stvari na sve crkvene ljude našeg vremena nalaže posebnu odgovornost. Crkveni ljudi su veoma odgovorni za to, što za sve "tragaoce" oni nejasno ukazuju i svojim primerom loše osvetljavaju konačni put traganja. A ta tačka i jeste, ne apstraktno shvatanje hrišćanstva, već upravo Crkva Boga Živoga. Moguće je po primeru mnogih ljudi, koji su do kraja prošli mučni put traganja, suditi o tome da puno uspokojenje nastupa samo tada, kada čovek poveruje u Crkvu, kada svim svojim bićem primi ideju Crkve tako da za njega bude nezamislivo odvajanje hrišćanstva od Crkve. Tada istinski počinje osećanje crkvenog života. Čovek oseća da je on grana velikog, uvek cvetajućeg i uvek mladog drveta Crkve. On doživljava sebe ne kao sledbenika nekakve škole, već upravo kao člana Tela Hristovog, sa kojim ima zajednički život, od koga i dobija taj život. To je zato što je samo čovek, koji je poverovao u Crkvu, koji se pravilima Crkve rukovodi u proceni životnih pojava i u usmeravanju svog ličnog života, koji je , na kraju, u sebi osetio crkveni život, na pravilnom putu. Mnogo toga što se ranije činilo neodređenim i sablažnjavajućim postaje nesumnjivo i jasno. Ono što je posebno dragoceno, da u vreme opšteg ljuljanja, kolebanja iz jedne u drugu stranu, zdesna na levo i sa leve na desno, svaki crkveni čovek oseća kako stoji na nepokolebivoj vekovnoj steni, kako ima čvrsto tlo pod nogama.
--------------------------------- NAPOMENE: |
